Urbano zeleno

2011-07-05T11:11:00.012+02:00

Nakaznik u rasulu (Dr Fuzz)

knjiga u nastajanju

002 Impresum

003 Naslov, autor, izdavač

004 O autoru

005 O autoru

006 Ljubavni napitak

007 Batman

008 Legenda o “Bijelom dugmetu” & mikrofonu

009 Legenda o “Bijelom dugmetu” & mikrofonu

010 Subotnje priče

011 Subotnje priče

012 Afinitet, identitet

013 TT2011
014 Šilja iz pakla
015 Mačak Gavrilo i ja
016 Kad sam bio mali
017 Kad sam bio mali
018 Albatross
019 Pritisci su preveliki
020 Disorder (Something must break)
021 Disorder (Something must break)
022 Disorder (Something must break)
023 Disorder (Something must break)
024 Kako ostati pribran u januaru?

http://nakaznikurasuluknjigaunastajanju.wordpress.com/

2010-01-12T09:32:00.016+01:00

Fanzin Na škrge (Kulturbunt produkcija)

fanzin o alternativnim realnostima, satiri, asocijalnim ponašanjima,
tehnikama nenasilnog otpora, prevenciji nasilja,
kreativnom rešavanju sukoba i kulturi mira.

Na tragu: NUPzina (1987-1988), Pančevačkog tvora (1994),
Nade (1996), Belog zeca (1997), Kulturbuntzabavnika (1999-2005),
Urbano zeleno bloga (2006-2008)
i Kiklop's bloga na Zokster Something (2007- ).

2008-10-09T15:16:00.007+02:00

Baj-baj :)

Blog Urbano zeleno nakupio je postova 724 i ušao u treću godinu.
Postove sam objavljivao maltene svakodnevno.
Vreme je da se radi nešto novo, još uvek ne znam šta.

Priča nije gotova, preostalo je da sredim sadržaj
i time omogućim lakše kretanje kroz arhivu bloga.

Hvala vam, u svakom slučaju.

-+-+-+-+-+-+-+-

Do tog novog

Kiklop's blog (Zokster Something)

2008-10-08T23:43:00.005+02:00

Šta sam radio sve ove godine

Uglavnom pokušavao da hodam.
To je jače od mene.
Jače, jače, jače od mene
- u genima istetovirano.
I šta još?
Slušao, slušao, slušao.
Ljubav!
Njene paranoične ispovesti.
želju da na muškim
grudima zaspi.
Muškim grudima zaspi!?
I šta još?
Obećavam, obećavam, obećavam.

Video sam puno.
Ljubav!
Dok mi šaku liže.
Od sreće cvili
kad se pojavim.
Video sam puno.
Upamtio samo jedno.
Bio sam i ostao
most bez obala.
šetam od praznine do praznine.
I?
Slušam, slušam, slušam.

Šta sam radio sve ove godine?
Hodam, hodam, hodam.

Tekst: Nandor Ljubanović

"Napred u prošlost"

4. “Carstvo pulina”, kaseta.
Izdavač: “Carlo records”
tiraž: 7 (sedam) primeraka, 1993.

4. “Carstvo Pulina” (reizdanje), kaseta.
Izdavači:
“NUP”, “Start Today Records” - Novi Sad,
“AUT” – Pančevo, 1994.

2008-10-07T22:51:00.004+02:00

Ne znam da li sam dobro čuo, zanimljivost

na nekoj od radio stanica: "Sloboda govora je poboljšana u Rusiji, po novom zakonu psi smeju da laju ujutro od 7 do 11 uveče."

2008-10-06T21:47:00.004+02:00

Mendo, srećan ti rođendan
(sa naglaskom na nerođendane)

Menda napravila ruže
od tek otpalog lišća

by Kiklop

2008-10-05T23:44:00.002+02:00

Terapija SLIKOM No 006

2008-10-04T23:36:00.004+02:00

Da je čovek

Da je čovek zvono
i da prepun bude zvuka
da je čovek oko
i da uvek suzi
da je čovek boja neka
i da nevidljivo boji
da je čovek hrabar
i da se ne boji

da je čovek svetlost
i da obasjava
da je čovek pas
i da ume da se vrati
da je čovek samo dodir
i da razum nema
da je čovek jedno slovo
a pesmu da peva

"Napred u prošlost"
“Svaki čovek treba da”, kaseta
izdavač:
“Panorama” - Beograd, “M. Yuser” - Novi Sad, 1997.
tekst: Nandor Ljubanović

2008-10-03T12:19:00.002+02:00

Juče ga nije bilo

(komentar prolaznika dok fotografišem)

by Kiklop

2008-10-01T15:03:00.002+02:00

Treća godina bloga Urbano zeleno

Septembar 2006.

DOBRO JUTRO!

Kiklop, Selbstbildnis 2006.

_+_+_+_+_+_+_+_+_+_

Septembar 2007.

DOBAR DAN!

Kiklop, Selbstbildnis 2007.

_+_+_+_+_+_+_+_+_+_

Oktobar 2008.

DOBRO VEČE!

Kiklop, Selbstbildnis 2008.

2008-09-30T18:23:00.004+02:00

Najnoviji grafit na prepolovljenom Teslinom zidu

By Kiklop

Teslin zid, zid fabrike sijalica Tesla

Prethodni delovi priče

Teslin zid, Prvomajska ulica, Pančevo

Srušen deo Teslinog zida!

2008-09-29T18:04:00.001+02:00

Kada je proradio prvi voz,

koji se kretao 30 kilometara na čas, pričalo se da zbog tolike brzine sav kiseonik može da ode u zadnje vagone, pa da se putnici u prednjem poguše.

Dr Dragan Popović, direktor Instituta za fiziku u Beogradu

2008-09-28T19:00:00.005+02:00

Sinko, srećan ti rođendan :)

Sinko & Mawena ispred džinovskog (ruskog) kukuruza

by Kiklop

2008-09-27T20:43:00.004+02:00

Smorio sam se baš-baš

Nekoliko dana osećao sam se ovako:

Zokster arhive (image)

Lečio sam se na raznorazne načine.

Primer jedne od tehnika
(škljocni)

USKORO!

Treći ciklus bloga Urbano zeleno :)

Toliko... i hvala.

2008-09-26T23:17:00.004+02:00

Bočna strana hotela Tamiš

by Kiklop

2008-09-25T23:11:00.003+02:00

Vanjino cveće

by Kiklop

2008-09-24T22:44:00.001+02:00

Koprive u kumovom dvorištu

by Kiklop

2008-09-23T23:06:00.004+02:00

Dvadesetogodišnja i dvonedeljna klupa na Kotežu 2

Dvadesetogodišnja

Dvonedeljna

by Kiklop

2008-09-22T22:48:00.003+02:00

Devojčice na drvetu

by Kiklop

2008-09-21T15:18:00.002+02:00

Kolporter "Pančevca"

By Kiklop

2008-09-20T11:14:00.003+02:00

Žena u boci
ili Njena tranzicija
by Darko Kovačević

Ulomak u izboru autora

Bio je pet godina mlađi od nje. Ponekad joj se činilo kao da je razlika petnaest godina u njenu korist, ponekad, doduše ređe, delovao joj je stariji od nje, i od njihovih roditelja – posebno od tatike.

Oto, ili MC Ležeći Policajac, bacao je rime i vozio skejt. Završio je gimnaziju, posle upisao Višu tehničku, ali je, na žalost i sve veće nezadovoljstvo svojih roditelja, i dalje studirao. Ponekad bi napravio neku web-prezentaciju, utopio neki hardver na crno, ponekad bi valjao i gandžu, ali pošteno, samo za svoj kat. Tako je, tu i tamo, zarađivao za džeparac. A u slobodno vreme visio je po igraonicama, igrao Counter Strike, pričao o tetovažama, pa igrao World of Warcraft, pa pričao kako ide na bildanje. Imao je, na levom ramenu, veliku tetovažu T-rexa. On je fazu dinosaurusa doživljavao čisto filozofski: “Nastali smo zato što su izumrli dinosaurusi, da bismo izgradili imperije na nafti, utrli put internetu kao sledećoj inteligenciji koja će vladati svetom, i na kraju izumrli. Eto, to je naša planetarna misija. Da, iza nas će ostati smeće. Bilioni, ne milijarde, već bilioni tona đubreta kao sledeći veliki izvor energije.”

Dilleri valjaju, za shta? ZA KESH!
drolje se karaju, za shta? ZA KESH!
politichari kenjaju, za shta? ZA KESH!
shta okretje sveet bratee? SHTA? PA KESH?

(ma nije kinta bitnaa) hah, ko te je to slagao,
pricha o ljubavi, ma pali mala znam ja to
shta mi moralishesh tu koji kurac sada

kad uveche trazhish kintu da bi otishla do gradaaa

hotjesh sandalice, suknjice i shnalice,
pa uzmi soma ljubavi, pa kupi sve te stvarchice
shta to kazhesh?!! ne mozhe to tako,
nemoj onda da mi solish pamet sa tom ljubavnom zhvakom

shta se okretjesh za onim tipom u mechki?
kad nije kinta bitna ti nemoj da blejish,
furaj se s onim likom koji gilja peshaka,
pa tju ti verovati da ti kinta nije vazhna

Dilleri valjaju, za shta? ZA KESH!
drolje se karaju, za shta? ZA KESH!
politichari kenjaju, za shta? ZA KESH!
shta okretje sveet bratee? SHTA? PA KESH!

Ortaci na ulici valjaju to sranje
nije da vole to vetj samo vole paree
sorry, nije to ljubav to je samo potreba
takvo vreme doshlo da bez para nema ni pogreba,
bez para si bash, niko i niishta,
dzabe ti sve ako fali ti dzidza,
gledam one budale radikale na TVeee,
srbija do tokija svima jebemo keveee,
glup je narod pa i dalje guta spike te,
shta stoji iza svega (ka ching) razume se
dollar, evro, dinar ili funta
samo da se chuje shushka nije bitna valuta...

Oto bi danju krpio takve rime, a uveče išao po kafićima, klubićima, žurkama i, gde god je mogao, uključivao svoj mikrofon pored DJ-a i čantrao stihove. On je to nazivao čantranje. Ložio se na reggae, dancehall i izvore muzičkog hip-hopa.

Oto ju je čekao ispred vrata. Retko bi ulazio. Nije mirisao ni svoje matorce pa se svojski trudio da izbegava tuđe. Luka se već nacrtao pored njega.

- Ajde, Lux, ideš s nama.
- Gde?
- Gde? U dom za ostarele ratne žrtve i zločince, prevodim odmah: kod ma-mi-ke-i-ta-ti-ke.

Luka i Oto su se družili. Imali su jednu veliku zajedničku temu – video-igre. Oto je Luki nabavljao nove igre. Ponekad bi i Luka Otou nabavio neki naslov i uvek su imali o čemu da razgovaraju. O Diablu, Doomu, predatorima, o armiji nekromansera, o džedajima, vanzemaljcima, ali i svetskim ratovima, globalnoj ekonomiji, životnoj sredini i zagađenju, srednjovekovnoj Evropi, feudalnom Japanu i samurajima. Najviše su pričali o Counterstrike-u, o teroristima, odnosno “terorima” kako su ih oni zvali, i “kanterima”. O tome kako se puca iz “kalaša”, jedinačnom paljbom ili kratkim rafalima od po 2-3 metka, i kako je “kala” najkorisnija i najubojitija puška. Posle snajpera, naravno.

Bilo je letnje popodne i išli su peške. Klonili su se sunca, i već znali svoju kombinaciju ulica i prečica, svoju zasenčenu rutu.

- Sestro, brate, sad ste widow & orphan. Siroče i udovica - primetio je Oto.
- Šta je udovica? - pitao je Luka.
- Žena kojoj umre muž - objasnio je Oto.
- Tata? - pitao je Luka.
- Da.
- Aha.

Nastavili su šetnju ispod širokih krošnji jasenova koje su natkrivljavale staro javno skladište.

- Kontate vi da ovde, kod ovih javnih skladišta, na ovom mestu, baš tu - zaustavio se Oto – uvek dismr na štrokave papke?

Zastali su i onjušili. Njušila je, krišom, i ona, i učinilo joj se da oseća neki miris koji zaista podseća na miris prljavih nogu.

- Ja osećam - rekao je Luka.

- Javno smradište - potvrdio je Oto još jednom.

- Možda ovde nikada ne duva vetar - rekla je.
- Možda tu drže neke leševe? Kontaš? Javno skladište! Alo! Možda baš leševe s Kosova - nastavio je Oto.
- Od njih će da naprave zombije - uključio se Luka.
- Da, armiju zombija kojoj će se pridružiti armija kostura iz kosturnice žrtava fašizma, i koja će osvojiti svet! - trijumfalno je zaključio Oto.
- Take over the world! - pridružio se Luka.

Dobijala je sve češće te napade morbidnosti. Nije mogla da posmatra stvari i ljude kao postojeće, one koji rastu i razvijaju se u neke plemenite svrhe. Naprotiv, u svima je videla ishod, starenje, propast ili nasilnu smrt. Kao da se više ne uspinju stepenicama života, već su se stvari okrenule, pa sigurno silaze smrti u naručje. Sada je gledala svog brata, njegovog tetoviranog dinosaurusa, i svog sina kraj njega, i nije videla ništa drugo već samo njih dvojicu kako streme, svakim korakom, svakim gestom, sve bliže...

- Sram vas bilo! Prekinite! - odbrusila im je. Oni su je pogledali začuđeno, a ona pokušala da se izvuče. - Nije trenutak da pričamo o tome.

I njih dvojica bi ućutali i ćutali bi neko vreme, dok ne bi opet nešto primetili. A ako ne bi ništa primetili, onda bi se prisetili neke igre i počinjali sličnu raspravu.

- Kad igraš Empire Earth, onda prvo napraviš dosta artiljerije - počinjao bi Oto.
- Može i katapult? - pitao bi Luka.
- Bolji ti je trebušet, ima veći domet. E, a onda počneš da mu uništavaš zidine.
- Ja uvek prvo uništim seljake - samouvereno bi Luka.
- Je li? Pa, može i tako. I šta radiš onda? - pitao bi Oto.
- Uništim seljake, pa protivnik zaostane, nema resurse. Ja za to vreme skupim puno hrane, zlata, uglja, železa i svega, dođem u robotsko doba, napravim robote i na kraju pobede roboti.
- Jako lepo. Jesi li to sam smislio ili ti je neko pomogao? - zezao ga je Oto, sve gledajući u nju, kao da je ona kriva. - A šta ćeš ti biti kad porasteš?
- Kiborg!

“Kataklizma feudalizma,
kataklizma komjunizma,
kataklizma kap'talizma,
kataklizma terorrizma,
kataklizma altrglobalizma,
kataklizma konformizma!”

- A ti krećeš u školu najesen? - nastavio bi Oto posle malo čantranja.
- Da.
- I?
- Kaže mi drug Marko koji već ide u školu, da imaju kompjutere, i da mogu i u školi da se igraju. Ali, samo stare igrice. I nema pucačina - rekao bi Luka.
- Bolje i to nego ništa. Kad sam ja išao u školu, nisu ni znali šta je kompjuter. Samo su imali onu tablu i stalno su je nešto brisali. Po tome i pamtim nastavnike, ko je na koji način brisao tablu. Neko je voleo suv sunđer, neko mokar, neko vlažan. Onda posle onog što je voleo mokar sunđer, moraš da cediš ko manijak, da se ne iznervira onaj sledeći, koji voli da je sunđer suv ko barut. No, nebitno. Najzad je škola dobila kompjuter, poklon od nekih Španaca, ili Japanaca, a direktor škole ga odmah zaključao, da se ne bi slučajno pokvario. Zamisli to.

Onda bi ga Luka odmerio pogledom u kojem su se mešali duboko čuđenje, iskreno sažaljenje i neverica.

- Mama, kada si ti išla u školu imali ste kompjutere? - pitao bi.
- Nismo, sine. Ali, kod kuće smo imali “Commodore” i ja sam stalno igrala igricu s nekim čikicom što ide po sobama, a u svakoj sobi je neka igrica. A bila je i jedna soba u kojoj nije bila igrica, nego samo WC s metlama, džogerom i ostavom.

Oto bi se tada podsmehnuo. Otova logika dolazila je iz čistog racija razvijenog iz derivacija raznih obrazaca teorije igara. Nije mogao da shvati svet oko sebe, društvo kojim je bio okružen. Jednom ga je sestrinski posavetovala da pokuša sopstveni život da shvati kao igricu. "Rezolucija je malo bolja, teksture su, priznajem, odlične", odgovorio je, "ali ništa se ne dešava u toj glupoj igri, lošoj kopiji Simsa, koju vi svaki dan igrate. Od jutra do sumraka, od mraka do svitanja, od mlakog jutra do smlačenog mraka. Kako vam samo ne dosadi to sranje?" On je čitavu životnu filozofiju izgradio na igricama.

- Dokle god ne završiš Civilizaciju, dotle si samo Pacman. Juriš kroz lavirint, bežiš od duhova i “njama, njama, njama, njama”. A mnogi uopšte ne znaju ni za Pakmena, misle da je to Pokemon - govorio bi Oto.

Njihova zasenčena ruta bližila se kraju i već su se nalazili blizu dugačke senke desetospratnice u kojoj su se, na devetom spratu, okućili Međerijevi.

ka ching - zvuk novca

Uobičajeno u prelomu teksta: widow je linija, a orphan reč koja ne stane u paragraf već visi na novoj strani.

Trebuchet - izgovara se treb-ju-šet. Vrsta statičnog dalekometnog katapulta, ali budući da u igricama postoje posebno katapultovi i posebno trebjušeti, deca ih razlikuju.

+

Nisam baš siguran na koji način se klasifikuju i definišu prozna dela kod nas, pa ću koristiti anglosaksonsku terminologiju...

2008-09-19T09:34:00.007+02:00

Bitka na Neretvi i Dečko koji obećava

moja omljena scena ;o)

kako vidite
gledao sam bitka na neretvi i decko koji obecava ;o)

laku noc
marko krojac

2008-09-18T08:12:00.004+02:00

Lutalica ispred pančevačke gimnazije

TRIPTIH

by Kiklop

2008-09-17T11:20:00.000+02:00

Što znači biti siromašan u Americi

2008-09-16T23:06:00.002+02:00

Termin kultura je postao bezgranično proširen

tokom proteklih 30 godina, obuhvatajući danas sve oblike “simboličkog delanja”. Ova hipertrofija proizilazi iz ukidanja opozicija visoka/niska, elitistička/popularna, oficijelna/marginalna ili mejnstrim/alternativna kultura, što predstavlja dihotomije koje su bile funkcionalne u ideološki kontrolisanim decenijama sve do raspada države. Nakon iznenadnog i „ničim izazvanog“ buđenja nacionalnih sentimenata desila se jedna prividna demokratizacija kulture koja je u Subotici imala zadatak da omogući mirnu koegzistenciju razlika (religioznih, etničkih, kulturnih) i prihvatanje “ne-nasilnih”, simboličkih mehanizama koje nam “polje kulture” navodno pruža. Ukratko, “kultura” je ta koja trebala da osigura toleranciju i poštovanje različitosti dok su neposredni problemi siromaštva i nezaposlenosti, razaranje svih mreža društvene sigurnosti, sumnjiva privatizacija, kao i kontrola tajkuna nad politikom, ostali sakriveni iza ovog vela folklora ili multikulturalizma. Taj prepoznatljivi i do nepodnošljivosti ponavljani kulturni diskurs dobio je funkciju pacifikacije i neutralizacije savremenih društvenih antagonizama.

Ulomak iz Pošast u gradu na rubu vremena

September 15th, 2008 by Viktorija Šimon Vuletić
Subotica org

2008-09-15T14:58:00.002+02:00

Mishelin

Vulkanizerska radnja u Prešernovoj (Strelište)

by Kiklop

2008-09-14T14:58:00.002+02:00

Prodavnica halucinogenih čokolada

BERLIN, 12. septembra 2008. (Beta-Rojters) - Policija je zatvorila prodavnicu slatkiša u Berlinu pošto je otkrila da vlasnik prodaje čokolade i lilihipe "filovane" halucinogenim pečurkama i marihuanom.

Vlasnik radnje u otmenom delu grada, Prenclauer Berg, poznatom po dinamičnom noćnom životu, priveden je pod sumnjom da prodaje drogu.

"U radnji smo pronašli 120 tabli čokolade punjenih halucinogenim pečurkama i bezbroj lilihipa sa kanabisom", saopštila je policija koja je zaplenila i 70 kesica različitih droga, "džointe" marihuane, pilule i med "garniran" narkoticima.

2008-09-13T14:58:00.003+02:00

Ne parkiraj, garaža

Branka Radičevića 1

by Kiklop

2008-09-12T12:31:00.001+02:00

Citati o demokratiji...

... o slobodi štampe i medija
... o učešću na izborima
... o raspodeli vlasti i slobodi

Demokratija je najlošija forma države ako izuzmemo sve ostale.
[Winston Churchill]

Čovekov smisao za prevednost čini demokratiju mogućom. Njegova sklonost ka nepravednosti čini demokratiju neophodnom.
[Reinhold Niebuhr]

Demokratija je proces koji nam garantuje da se nama neće vladati bolje nego što to zaslužujemo.
[George Bernard Shaw]

Mirom i redom demokratija može biti oštećena jednako kao i nemirom i neredom.
[Hildegard Hamm-Brücher]

Demokratija znači donošenje odluke od onih kojih se ta odluka tiče.
[Carl Friedrich von Weizsäcker]

Najviša mera demokratije ne znači ni najveću meru slobode, ni najveću meru jednakosti, već najveću meru učešća.
[A. d. Benoist]

Demokratija ne znači: "Ja sam jednako dobar kao i ti", nego: "Ti si jednako dobar kao i ja".
[Theodore Parker]

Demokratija ne pravi jaku vezu među ljudima. Međutim, ona im olakšava međusobni odnos.
[Alexis de Tocqueville]

Da se preko izabranih demokrata može projektovati volja naroda, samo je privid. Ali, ako to predstavlja pokušaj da se o pitanjima različitih interesnih grupa umesto pištoljem i nožem odlučuje glasanjem, onda je to humaniji i čovečniji postupak.
[Robert Musil]

Demokrata ne treba da veruje da će većina uvek doneti mudru odluku. Ono u šta on treba da veruje je da se odluka većine - pametna ili ne - mora prihvatiti, dok većina ne donese neku drugu odluku.
[Bertrand Russell]

Pravna država je kao naš svakodnevni hleb, kao voda koju pijemo i vazduh koji dišemo, a najbolje u demokratiji je da je ona jedina koja može osigurati pravnu državu.
[Gustav Radbruch]

Demokratija znači: poštovati pravila igre, čak i kada sudac nije tu.
[Manfred Hausmann]

Vlade koje ne dozvoljavaju slobodu govora, jer se na taj način šire istine koje su vladama teret, rade potpuno istu stvar kao dete koje zatvori oči da ga niko ne bi video.
[Börne]

Pitanje "Da li masovni mediji utiču na politiku?" podseća me na stari jevrejski vic "Od čega je kafa slatka - od šećera ili od mešanja?".
[Franz Kreuzer]

Sloboda govora ne daje nikome pravo da u punom pozorištu vikne: "Vatra!".
[Morris Seidmann]

Štampa mora imati pravo da kaže sve, da bi se određenim ljudima oduzela sloboda da rade sve.
[Terrenoire]

Moj gospodine, ja se ne slažem sa Vašim mišljenjem, ali daću svoj život, samo da biste Vi mogli reći svoje mišljenje.
[Voltaire]

Demokratija je naše najvrednije dobro. Njeno održanje je ujedno zadatak i obaveza. To znači stalno, odlučno, samosvesno preispitivanje, stremljenje i trud da se postignu kompromisi i trajni konzens. Ovo su osnovni uslovi jedinog političkog reda koji može garantovati slobodu.
[Wolfgang Thierse, Predsednik nemačkog Saveznog parlamenta]

Niti jedno društvo se ne može prisiliti na demokratiju, ona nije ni poklon koji se jednom dobije i zadrži za sva vremena. Za nju se mora svakodnevno boriti i braniti je.
[Heinz Galinski]

Život u slobodi nije lak, a demokratija nikad nije potpuna.
[John F. Kennedy]

Pod pojmom demokratija ja podrazumevam jednake šanse, kako za najslabijeg, tako i za najjačeg.
[Mahatma Gandhi]

Demokratija znači imati izbor. Diktatura znači biti stavljen pred izbor.
[Jeannine Luczak]

Demokratske ustanove su karantin za čežnju ka tiraniji.
[Friedrich Nietzsche]

Tamo gde sloboda sama vodi svoje poslove, ona postaje demokratija.
[John Dos Passos]

Onaj ko u svojoj zemlji želi uspostaviti demokratiju, ne treba čekati dozvolu za to.
[Brülent Ecevit]

Demokratija živi od spora između dve stranke, od diskusije da bi se pronašao pravi put. Zbog toga u demokratiju spada poštovanje mišljenja drugog.
[Richard von Weizsäcker]

Demokratija ne trči, ali ona sigurnije stiže do cilja.
[Johann Wolfgang von Goethe]

Pitanje "Ko treba vladati?" pogrešno je postavljeno. Dovoljno je ako se loša vlada može opozvati. To je demokratija.
[Karl Popper]

Ko se ne bavi politikom, a već je u političkom članstvu partije, što ne čini tako rado, on služi vladajućoj partiji.
[Max Frisch]

Izbori su stvar naroda. Odluka je u rukama naroda. Ako narod okrene leđa toj vatri i sprži zadnjicu, onda će taj isti narod morati da sedi na plikovima.
[Abraham Lincoln]

Ko je protiv politike, u stvari je za politiku koja se provodi nad njim.
[Bertolt Brecht]

Dostojanstvo čoveka sastoji se od njegovog izbora.
[Max Frisch]

Pravednost vlada tamo gde se oni kojih se neko zlo ne tiče razoružaju jednako kao i oni koje je to zlo zadesilo.
[Platon]

Blagostanje demokrata, bili oni ovog ili onog tipa, zavisi od malih tehničkih pojedinosti, od izbornog prava. Sve ostalo je sekundarno.
[Jose Ortega y Gasset]

Najveći zadatak demokratije, njen ritual i njen praznik - to je izbor.
[H.G. Wells]

Ko misli da ne mora birati, taj greši, jer indiferentnost onoga koji ne bira određuje sudbinu svih nas.
[M.A. Denck]

Iskustvo oduvek pokazuje da svaki čovek koji ima vlast u rukama ima predispozicije da je zloupotrebi. On će ići tako daleko, dok ne naiđe na ograničenja.
[Montesquieu]

Moć u čovekovom biću je ekspanzivna i ne da se ograničiti ni kroz šta drugo nego kroz moć iste ili u najmanju ruku slične veličine.
[Aldous Huxley]

Prosvetiteljstvo nije zahtevalo ništa drugo nego slobodu čoveka, i to onu neiskvarenu slobodu, pre svega, šta god da sloboda značila u tom kontekstu, naime, onu slobodu koju svojim zdravim razumom može upotrebiti u svim delovima javnog života.
[Immanuel Kant]

Istorija slobode je istorija otpora. Istorija slobode je istorija ograničenja moći vlade.
[Thomas Woodrow Wilson]

Meni je draža opasna sloboda, nego mirno i sigurno ropstvo.
[Jean Jacques Rousseau]

Sloboda je za jedno društvo ono što je zdravlje za pojedinca.
[Lord Bolingbroke]

Sloboda je dobro čije postojanje donosi malo zadovoljstva, ali njena odsutnost donosi mnogo bola.
[Jean Paul]

Sloboda je dobro koje nam dozvoljava da uživamo u svim ostalim dobrima.
[Montesquieu]

Prirodno pravo je sloboda, a dalje određenje istog je jednakost pred zakonom.
[Hegel]

Odreći se slobode znači odreći se svog ljudskog dostojanstva, odreći se svojih ljudskih prava, pa čak se odreći i svojih obaveza.
[Jean Jacques Rousseau]

Zakonodavstvo se zasniva na principu ograničenja slobode svakoga na uslove pod kojima može postojati sloboda onog drugog i to po zajedničkim opštim zakonima.
[Immanuel Kant]

Dok god sloboda ne zacveta u svim zemljama ne može uvenuti u jednoj.
[John F. Kennedy]

Sloboda je uvek sloboda drugačijeg mišljenja.
[Rosa Luxemburg]

Čovek je uvek slobodan na nečiji tuđi račun.
[Albert Camus]

Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi.
[Jean-Jacques Rousseau]

Dok smo se morali boriti za slobodu, znali smo šta nam je cilj. Sad imamo slobodu i ne znamo više šta želimo.
[Vaclav Havel]

Sloboda nije samo pravo. Sloboda je permanentan zadatak, stalan proces.
[Kurt Biedenkopf]

Sretni robovi su najljući neprijatelji slobode.
[Maria von Ebner-Eschenbach]

http://www.dadalos.org/srbija/index.htm

Dobrodošli u obrazovni server D@dalos za nastavnike i multiplikatore. Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je AgoraWissen, štutgardsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR)

2008-09-11T13:15:00.003+02:00

Traktor

by Kiklop

2008-09-10T13:01:00.007+02:00

Simulacija Velikog praska

10. septembar 2008. | 12:36 | Izvor: B92

Ženeva -- Simulacija Velikog praska, ekperiment koji bi trebalo da otkrije tajne nastanka kosmosa i njegove budućnosti, uspešno počela u Ženevi.

I pored mnogih strahova, Evropska organizacija za nuklearna istraživanja (CERN), tvrdi da nema opasnosti za sudbinu Zemlje. Eksperiment veka u Velikom hadronskom kolajderu, odnosno simulacija Velikog praska, počela je kao što je i planirano, uprkos "malim električnim problemima" o kojima u CERN-u nisu želeli da govore.

Naučnici očekuju da će eksperiment trajati od 15 do 20 godina, a maksimalna projektovana energija biće dosegnuta tek 2010. godine.

Cilj eksperimenta je simuliranje Velikog praska, u uslovima sličnim onima koji su postojali milijarditi deo sekunde posle nastanka svemira.

Merenja bi trebalo da daju šansu naučnicima da predvide dalji tok razvoja kosmosa i pronađu Higsov bozon, česticu koja je ključ za objašnjenje mase i suštine univerzuma i koja se zbog toga naziva i "Božja čestica". Međutim, čuveni fizičar Stiven Houking kladio se u 100 dolara da CERN neće naći Higsov bozon.

Oko eksperimenta veka vođene su žestoke rasprave, pošto postoji strah da bi iz njega mogle da se izrode crne rupe, koje će rasti i na kraju progutati Zemlju. Zbog takvih glasina, pojedini naučnici CERN-a primili su i pretnje smrću.

"Samo želim da pokažem o čemu se radi u ovom projektu i nadam se da ljudi, kada se bliže upoznaju sa projektom, a ja se zaista nadam da hoće, neće biti uvučeni u zastrašujuće, ali netačne priče o crnim rupama", kaže naučnica CERN-a Katerin Mekalpin.

Projekat izgradnje glavnog instrumenta, Velikog hadronskog kolajdera, do sada je koštao oko devet milijardi dolara. Kolajder je danas, kroz 27 metara dugačak tunel koji se nalazi na oko 100 metara pod zemljom u oblasti francusko - švajcarske granice, pokrenuo prvi snop protona.

Eksperimente iz laboratorije na periferiji Ženeve moguće je pratiti i preko internet sajta CERN-a.

Uvod
(kome je potreban)

Urbano zeleno
Sunday, April 06, 2008.
Kako sam pročitao današnje vesti

Zokster Something
Povratak na prapočetak

U sitna crevca
(kome su potrebna)

CERN: Mašina sudnjeg dana?

Da l' će skoro propast sveta

2008-09-09T13:23:00.003+02:00

Divlja gradnja

pre železničke stanice Varoš, desno

by Kiklop

2008-09-08T17:24:00.004+02:00

Revolucionarno kiparstvo/Revolutionary Sculpture

Invitation

marko krojac

i know
the most of you cant come
but anyway

had a scanning-maraton last week
and 2 days ago i brought the data to the print-workshop
latest monday i will see the results
a 30 panorama-pictures 1,2 x 0,5 meters
and we got the dom vojiska / house of the army
so a 30 picts of socialistic monuments
and mileta is still working on a half an hour film (also monuments)

dont know if they will manage to transelate that in english .......... ?

so
everybody whos around is invited to come to pancevo on saturday next week
its the officila opening of the bijenale
that means theres a lot more to see in town

the bijenale / my exhibition will be until 20. oktober

greetings to everybody
marc

______________________________

Kulturni centar i Galerija savremene umetnosti Pančeva organizatori su 13. bijenala umetnosti čije otvaranje je planirano za 13. septembar 2008. koncertom Beogradske filharmonije pod dirigentskom palicom gospodina Stivena Ganzenhauzera (Stephen Gunzenhauser)i sa solistom Marčelom Nisinmanom (Marcelo Nisinman) u krugu industrijskog kompleksa HIP Petrohemija.

Program Bijenala trajaće od 13. septembra do 20. oktobra 2008. godine.

Revolucionarno kiparstvo/Revolutionary Sculpture

Mileta Mijatović & Marc Schneider
(Pančevo/Beograd)

Fotografije/Photographs, 49 x 120 cm & digitalni video/digital video, 28 min, kolor, zvuk/color, sound
2007/08.

Šta se nalazi ispod sloja arheološke prašine koja je prekrila spomenike revolucije? Zašto su ljudi bili toliko odani komunizmu i šta se dogodilo sa racionalnom osnovom na kojoj su građeni ti spomenici – gde je nestala? Kako je moguće da su tako brzo postali arheologija? Ovaj video rad pokušava da da sve te odgovore.

MILETA MIJATOVIĆ
Mileta Mijatović je rođen 1977. godine u Pljevljima. Od 1998. godine aktivan je u pančevačkom Pokretu za mir i član je kreativnog tima Kulturbunta i Kulturbunt Zabavnika. Sa Damjanom Brkićem 2003. godine pokreće muzički sastav Klopka za pionira. Član je grupe Sedmokraka i jedan od urednika Pionirovog glasnika. Autor je filmova Trči, Mileta, trči i Jutro u fabrici. Napisao je više scenarija za stripove. Urednik je strip časopisa Ceger. Živi i radi u Pančevu.

MARC SCHNEIDER/CARL MARC S/MARKO KROJAČ (Mark Šnajder)
Rođen 1968. u Hajdelbergu, Nemačka. Fotografijom se bavi od 1990. godine. Samouk. Nekadašnji aktivan član skvoterske scene. Četiri godine fotografisao sve događaje na istočno-nemačkom brodu – kulturnom transporteru MS Stubnitz, na kom živi i kojim putuje.

Krajem devedesetih počinje da sarađuje sa organizacijama i grupama koje se bave umetnošću, mladima i ljudima isključenim iz društva, što nastavlja do danas. Od 2002. godine živi na relaciji Nemačka- zemlje ex-Jugoslavije, a najčešće u Beogradu.

Od 2006. godine član, menadžer, fotograf i vozač zavereničke grupe Sedmokraka, čiji se članovi bave neslušljivom muzikom i nazivaju Klopka za Pionira.

Izlagao u Evropi, Japanu (Tokio) i Srbiji. U poslednje vreme sve više radi na kombinovanju fotografije sa drugim medijima.

2008-09-07T12:49:00.002+02:00

Nadzemni deo nezavršenog atomskog skloništa na Kotežu 2

by Kiklop

2008-09-06T12:33:00.002+02:00

Mali moji

Spavajte, mali moji
vi još uvek rastete
spavajte, mali moji
neko bdi nad vama
spavajte, mali moji
mrtav je i truo ovaj grad

spavajte, mali moji
ko može sve da voli
spavajte, mali moji
nema tog što ne mogu
spavajte, mali moji
mrtav je i truo naš grad

spavajte, mali moji
retko pričate u snu
spavajte, mali moji
nemi film naš je san
spavajte, mali moji
mrtav je i truo ovaj grad

by Nandor Ljubanović

by Kiklop

Napred u prošlost, “Banatski trougao”, kaseta;
izdavač - “Panorama” - Beograd, “M. Yuser” - Novi Sad, 1997.

2008-09-05T11:04:00.003+02:00

Sinko & Mawena

by Mawena

P.S.

Sa njima je sve nekako lepše i lakše :)

2008-09-04T09:19:00.003+02:00

Zašto se nikad ništa ne mijenja?
(Ulomak)

Živimo okruženi ubojicama i varalicama,
sretno oženjenim moralistima
koji tucaju tuđe žene,
udovcem koji svoje grijehe pere
pljujući po nevinoj ženi,
mužjačinama u kojima čuči frustrirani,
masni, ružni ženomrzac Krleža.

Vedrana Rudan

2008-09-03T09:37:00.001+02:00

Menda priprema baklave

by Kiklop

2008-09-02T08:51:00.002+02:00

Zabrana diskriminacije i uznemiravanja žena

Model izmena i dopuna Ustava Republike Srbije i pojedinih sistemskih zakona

UVOD

Temeljni princip ljudskih prava počiva na pretpostavci da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima i da prava i slobode pripadaju svakom bez ikakvih razlika, uključujući razliku u pogledu pola. Načelo zabrane diskriminacije, uključujući tu i zabranu diskriminacije po osnovu pola, prihvaćena je danas u brojnim međunarodnim dokumentima univerzalnog i regionalnog karaktera. Osnovni univerzalni međunarodni dokument je Konvenciji UN o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena („Službeni list SFRJ“ Međunarodni ugovori, br.11/1981), u kojem je utvrđena obaveza država članica ove konvencije da svim odgovarajućim sredstvima sprovode politiku otklanjanja diskriminacije žena. Ova konvencija pod „diskriminacijom žena“ označava „svaku razliku, isključenje ili ograničenje u pogledu pola, što ima za posledicu ili cilj da ugrozi ili onemogući priznanje, ostvarenje ili vršenje od strane žena, ljudskih prava i osnovnih sloboda na političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom, građanskom ili drugom polju, bez obzira na njihovo bračno stanje, na osnovu ravnopravnosti žena i muškaraca“.

Na osnovu ovog i drugih brojnih međunarodnih dokumenata, obaveza države je da unese princip ravnopravnosti žena i muškaraca u nacionalno zakonodavstvo i da zakonskim ili drugim odgovarajućim merama, obezbedi praktičnu primenu ovog principa. Poštovanje ljudskih prava, očuvanje i unapređenje ljudskog dostojanstva, ravnopravnosti i vladavine prava, kao i usklađivanje propisa i prakse sa evropskim i drugim međunarodnim standardima, osnovni su preduslovi za harmonizaciju našeg prava sa pravom EU, na putu Srbije ka integraciji u EU. Jedan od osnovnih zadataka zato mora biti i poštovanje ženskih ljudskih prava i uspostavljanje mehanizama zaštite od diskriminacije.

Iskustvo zemalja u tranziciji pokazuje da od načina na koji se pristupa ovom zadatku tokom zakonodavnih reformi u velikoj meri određuje da li će se postojeći problemi u pogledu ravnopravnosti polova rešiti ili pogoršati i produbiti. Istovremeno, promovisanje principa rodne ravnopravnosti u društvu, kao jednog od prioriteta društvenih reformi, jasan je pokazatelj dostignutog stepena razvoja civilnog društva i demokratije.

Analizom nacionalnog zakonodavstva, može se doći do zaključka da Ustav RS kao i većina zakona zabranjuje diskriminaciju po osnovu pola. Ipak, i dalje postoji veći broj odredbi nekoliko zakona, ali i samog Ustava RS, koje su još uvek ispod evropskih standarda, ili su nejasne ili kontradiktorne, zbog čega ne predstavljaju efikasnu zaštitu od diskriminacije žena u praksi. Iako do sada nije usvojen opšti Zakon o diskriminaciji niti Zakon o ravnopravnosti polova, koji bi na opštem planu regulisali zabranu diskriminacije, smatramo da uprkos tome što bi postojanje ovakvih zakona znatno poboljšalo mehanizme zaštite od diskriminacije, ta zaštita ne može biti kompletna dok se ne isprave nedostaci u Ustavu RS i osnovnim zakonima u oblastima krivičnog, radnog, porodičnog i medijskog prava.

Oblasti koje relevantni međunarodni dokumenti prepoznaju kao ključne za prava žena (otklanjanje diskriminacije žena na opštem planu, jednaka prava pred zakonom, nasilje nad ženama, oblast zapošljavanja, privrednog i društvenog života, braka i porodičnih odnosa i dr) moraju stoga biti tretirane pojedinačno. U tom smislu, predložene su izmene i dopune Ustava RS, Krivičnog zakonika, Zakona o radu, Porodičnog zakona i dva zakona iz oblasti medijskog prava - Zakona o javnom informisanju i Zakona o oglašavanju.

Tanja Drobnjak,
Violeta Kočić-Mitaček,
Saša Gajin
Aleksandar Resanović
ZABRANA DISKRIMINACIJE I UZNEMIRAVANJA ŽENA

Centar za mir i razvoj demokratije
Beograd, 2008

Kompletna publikacija

2008-09-01T02:05:00.002+02:00

Bože pravde

by Kiklop

2008-08-31T00:10:00.003+02:00

Robijao sam kod srpskog privatnika do pola tri,

a uveče smo, Menda i ja, krečili kuhinju i kupatilo :)

2008-08-30T20:50:00.001+02:00

Terapija SLIKOM No 0066

2008-08-29T12:00:00.004+02:00

Vođe

Živ još uvek vođa
armije ljudi samoubica,
Bin Laden.

Oni i "Oni" ginu,
Mi i "Mi" ginemo,
a on i dalje živ.

Detonacijom odvode se
pravo do Alaha, do praha,
a ovi drugi, odnosno prvi,
pravo do Mr Dolara, do para.

E, kad je već takav pičkonja,
da ne kažem kuronja,
zašto lepo ne ode na samit G8
međ vođe i detonira se?

Svako svome,
to je pošteno,
da ne kažem bogovski.

by Nandor Ljubanović

Pesma je malo suvoparna za mene ali dobra, reče Menda :)

by Kiklop

2008-08-28T10:25:00.000+02:00

Pecinog kuma Gorana svi zovemo kume :)

by Kiklop

P.S.

Više na Photobuntu

Omiljena mi je "Goran’s summer dream",
tim pre što sam je prvi put čuo na srpskom,
ispričala se kroz pitanja i potpitanja koja su
Peca i kum Goran razmenjivali.

Hvala im :)

2008-08-27T08:55:00.008+02:00

Kuhinja_ No5_ Tema_ broja_ NOVAC

by Kiklop

broj 5, proleće 2003.
32 strane / 14,5 x 20cm / black & white
Naslovnica: Maja Veselinović
Izdavač: STUDIO 21, Pančevo

TEMA BROJA - NOVAC

KUVARI:
Boban Žarković (Oukland, USA)
Aleksandar Zograf (Pančevo)
Chris Lanier (San Francisko, USA)
Zoran Jović - Letač (Banatsko Novo Selo)
Božidar Golubović - Krle (B. Novo Selo)
Kiklop (Pančevo)
Vuk Palibrk (Pančevo)
Ivana Vereski (Beograd)
Lee Kennedy (London, England)
Burek (Beograd)
Wostok (Vršac)
Vladimir Nedeljković - Nedelja (Pančevo)
Mr. Spiral (Pančevo)
Saša Mihajlović (Beograd)
Daniel Kovač (Beograd)

Najnoviji, peti broj magazina Kuhinja, posvećen je novcu odnosno kulturi novca, u kojoj živimo. Nepodeljeni je stav stripadžija da novac definitivno kvari ljude (ili je samo način da pokažu svoje prirodno, dakle, ružno lice); nažalost, ma koliko oni bili raspoloženi za ismevanje novca, za većinu važi da novac znači moć, koja se grabi po svaku cenu. Domaće strip snage u novoj “Kuhinji” predstavljaju (imenima i pseudonimima) Maja Veselinović, Boban Žarković, Letač, Krle, Kiklop LJubanović, Vuk Palibrk, Burek, Daniel Kovač, Ivana Vereski, Wostok, Nedelja, Mr. Spiral&Orkesh, Saša Mihajlović i, naravno, Zograf (on iscrtava novčanice zemlje Hipnagogije koje su deljene na likovnom bijenalu u Veneciji; apoeni su od “50 uzdaha”). Chris Lanier (dužim stripom Ogledalo o paralelnim životima dobrog i lošeg momka) i Lee Kennedy, dali su Kuhinji međunarodni profil i domet.

Ilija Bakić

Ideja je bila da se ideje u Kuhinji prenose putem saradnje, a ne putem tutorstva nekakvog autoriteta. Zato sam odmah na početku predložio da svako nacrta tablu stripa na temu "kako ubiti Aleksandra Zografa", kako bi se unapred oprostili od "lidera", i moram da priznam da je bilo zaista maštovitih rešenja.

Aleksandar Zograf

2008-08-26T12:08:00.003+02:00

Sto mu Satira
iliti
Religijo, brigo

Krv sa hleba
smrdi do neba

Na nebu bog
strefio ga šlog

by Nandor Lubanović

P.S.

"Sto mu Satira iliti Religijo, brigo"
premijerno je, bez slova R u krvi, objavljena na
Zokster Something

škljocni na sliku

2008-08-25T10:55:00.003+02:00

Visoki napon

by Kiklop

2008-08-24T17:42:00.002+02:00

Pokušao sam u njegovom stilu da napišem pesmu

Ispod duge, masne kose
niču misli s vunom
od dajte mi pečeno jagnje, bure vina
i smatrajte me Srbinom

Do juče sam bio u ime naroda
i hvalio Tita,
ali gde god ima kokaina, alkohola, trave
mene boli čačanska kita

Nosio sam i Slobu
na grudima u ime rokenrola
svaka se protuva, pa i ja šlepa
na konto tuđeg bola

Pustio sam stomak u ime mira
i nervirala me baba Jula
ipak je Sloba od nje bio bolji
čovek koji rat fura

Nešto sam nakratko bio s Vukom
i glođao kosti
ali Koštunica ima najveću košticu
Bog da prosti

Ne mogu bez Kosova da
pijem u Beogradu
ne mogu bez Metohije
da se posvetim radu

Sa Orkestrom za svadbe i sahrane
sahranio sam ženu staru
nema veze oženio sam mlađu
a snađem se i za paru

Vladimir Nedeljković, avgust 2008.

2008-08-23T17:36:00.002+02:00

Ispred Doma vojske Srbije u Pančevu

by Kiklop

2008-08-22T15:50:00.005+02:00

Dnevnik jednog sugrađanina (Nandor Ljubanović)

Suvremeni, pardon, savremeni čovek

Četvrtak, 14. avgust

U svakodnevnom govoru koristi oko 800 reči, svaka treća je reč „brate”. Gavran nauči do 1.000 reči, kao i da sklopi cele rečenice. Čovek koristi i tzv. narodne poslovice, među kojima je i „Deca su naše najveće blago”.

Petak, 15. avgust

„Deca su naše najveće blago”, bio je moto trećeg zvaničnog izbora za mis bebe Srbije, održanog u amfiteatru novosadskog „Spensa”. Naime, tokom glasanja preko interneta dešavale su se zaista neverovatne stvari. „Pojedini roditelji su angažovali hakere koji su upadali u sistem, samo da bi njihovo dete imalo što više glasova. Dešavalo se da preko noći zatvorimo glasanje, a sutradan ujutro kada uđemo u sajt, vidimo da neko dete ima i preko sto glasova više u odnosu na prethodni dan”, rekao je direktor i vlasnik agencije „Biznis model”.

Subota, 16. avgust

Opšta deklaracija o pravima čoveka UN tvrdi da detetu u detinjstvu pripadaju posebna briga i pomoć, s obzirom na njegovu fizičku i mentalnu nezrelost.

Profesor doktor Žarko Trebješanin je u psihološkoj studiji „Dete u srpskoj kulturi” opisao šta čeka dete koje se rodi u Srbiji. Studiju nisam čitao, ali Snežana Živanić jeste: „Od brige, radosti i sreće kojom se obasipa dete na rođenju, vremenom ne ostane ništa. Dete ostaje bez prave i iskrene podrške za razvoj svoje ličnosti. Na preprekama koje život nosi, deca u srpskoj kulturi se sapliću, padaju... Iz tih padova nastaju rane koje vrlo teško, ili skoro nikada ne zacele. Jer deca po pravilu nikad ne ispune roditeljska očekivanja”.

Nedelja, 17. avgust

Svake godine u saobraćajnim nesrećama u Srbiji pogine između 800 i 1.000 ljudi, a od 16.000 do 20.000 zadobije lakše ili teže telesne povrede. Deca su žrtve u svakoj trećoj saobraćajki. Najčešće stradaju kao pešaci (62,2 odsto), uglavnom prilikom prelaska ulice na neobezbeđenom mestu. Statistika je neumoljiva kao i uvek: deca predškolskog i ranog osnovnoškolskog uzrasta predstavljaju najugroženije učesnike u saobraćaju.

Ponedeljak, 18. avgust

Zakon iliti Takav je red jasan je: vozač bicikla ili bicikla s motorom, ako je stariji od 18 godina, sme da prevozi samo dete do sedam godina, i to ako na ovakvom vozilu postoji posebno sedište ispred vozača. Vozač motocikla sme da prevozi samo lice starije od sedam godina, ali isključivo na sedištu namenjenom za prevoz lica, i to tako da ovo lice opkorači vozilo. I vozač i dete koje se prevozi moraju imati kacige. Kaciga se stavlja zbog zaštite, ne zbog policije. Isto važi i za sigurnosni pojas iliti popularno „vezivanje” čijem se nazivu Lala protivi, nije kera da se vezuje.

Utorak, 19. avgust

Nakon države, ipak je država prva u svemu, pa i u zlu, roditelji su ti koji decu izlažu najvećim opasnostima, kao da ih mrze, da im žele zlo.

Šta se da videti na pančevačkim ulicama, primer skuter: mama vozi, između nogu njenih stoji dete njeno, najrođenije. Nisu ni blizu prodavnice kaciga; tata vozi, između nogu stoji mlađe dete pola ženskog, iza tate sedi starija devojčica. Prizoru bi kacige smetale; tata vozi, ispred tate stoji mlađa devojčica, iza tate sedi starija, privila se uz njega, i tu nije kraj – na kraju je majka, sedi opušteno, dlanovima naslonjena na butine i pomera glavu levo-desno, ništa sporije od posmatrača teniskog meča. Neko je pitao za kacige?! Kaciga ni od korova.

Primer automobil: u krilu tate vozača trogodišnje dete. Dete veselo, mrducka upravljač, kreću se brzinom solidnom. Mama suvozač, raširila noge, između nogu maminih proviruje dete i krupnim okicama gleda svet kojim tata vozi. A držanje bebe u naručju na prednjem sedištu, a trudnica na prednjem sedištu?!

Dete bez stavljenog pojasa, u slučaju sudara pri brzini od samo 60 kilometara na sat udara u objekte u vozilu ili van njega silom kojom bi udarilo o tlo da je palo s petog sprata – tvrde stručnjaci koji su zaduženi za bezbednost dece u saobraćaju. Ne vozite dete u automobilu ukoliko nema svoje sedište, čak ni dok je beba. „A sledeći put kada sednete u auto i držite dete u rukama, razmislite kako biste se osećali da ih vidite da šetaju po krovu”, kaže Veoma upućena Sanjalica.

Primer motor od 16.897 kubika: jaše ga pozamašni mladi gospodin. Nema kacigu, ali zato ima majicu, bermude i papuče. Iza njega dečak ranog osnovnoškolskog uzrasta. Nestabilan, noge mu landaraju levo-desno, ima on još da raste da bi prislonio noge na papučice. Oko struka dečak ne može da obuhvati vozača. Drži se malo za majicu, malo za salce. Samo da je bezbedno.

„Sesti na motor i imati još toliko pameti da staviš tuđe dete od pet godina bez zaštitne opreme na njega je isto kao da staviš dete na haubu automobila”, komentar je čitaoca na tekst „Nikad više na motor” iz Blica. U Nemačkoj je još pre 25 godina rađena statistika koja je upozoravala da su motori kobni. Tada je evidentirano da u roku od pet godina na svakih 100 vozača motora čak 85 pogine ili ostanu invalidi!

Sreda, 20. avgust

Da pričamo o roditeljima koji prevode decu preko ulica van pešačkih prelaza. Kako „brzo i vešto” izbegavaju autobuse, kamione u oblaku dima i sumanute motocikliste besne na bes? Da pričamo o bakama i dekama koji guraju „anđele” svoje na onim triciklima u susret vozilima dok najdužom mogućom putanjom prelaze ulicu, a „zebra” im blizu. Mitska slika: dete sve u roze, tricikl sav u roze, baka isprana, osobito um, nasred pune bele linije. Srećom, pančevački skinsi i navijači ne voze. Ili o majkama koje kolicima, u kojima je naše najveće blago, nasrću na automobile van „zebre”, pa još besne viču: „Manijače, ’oćeš da mi ubiješ dete!” zato što se isti ne zaustavljaju već ih zaobilaze ko čunjeve. Ne bih da pričam o tome, ja bih da se to, mislim majka & otac & baka, privede, da joj/mu stručno lice objasni šta radi detetu, sebi i nama, pa da snosi posledice roditeljske ljubavi svoje. Bolje da takve pojave rešava socijalni radnik uz prisustvo psihologa nego nedovoljno vešt vozač. Pa, malo društveno korisnog rada, nedeljicu-dve. E, da, i malo parica, čisto da i tu osete.

Da li će i kad će Novi zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima ući u umove, prvo poslanika koji ga godinama usvajaju ali uvek ima nešto preče od života, a potom i učesnika u saobraćaju, ne zna se. „Odrasli” i dalje ratuju ali ovog puta s najmilijima.

A da naučimo decu da kažu NE roditeljima koji im ugrožavaju život, a život su im podarili, istina, ne kao stvaraoci već kao saradnici? A da kažemo roditeljima da olako izlažu opasnosti naše i svoje najveće blago iliti bogatstvo? Deca to znaju (pogledajte ih na ulici kad se ne glupiraju imitirajući odrasle, pa stradaju), ali ne smeju roditeljima da kažu, ili kažu ali ih roditelji ne čuju, ili vrište ulicom, a mi mislimo da su poludeli. Uz nas „odrasle ovakve” dete ne može zdravo da bude. O sreći da ne govorimo.

I, da završim :)

Autor je bezočni Internet kriminalac

Pančevac, Broj 4259 · 22.08.2008.

2008-08-21T21:42:00.005+02:00

Marko, poručnik N.O.B.E

Nadgrobni (backside), Lovćenac

by Kiklop

2008-08-20T15:36:00.004+02:00

Uvod u idejnu mapu Terencea McKenne

U potrazi za nevidljivim pejzažom (6)

Cybershaman's blog

Treći dio knjige "Food of Gods", koji nosi naziv Hell (Pakao), uvodi nas u doba velikih otkrića i nastanka moderne civilizacije.

Evropska ekspanzija i kolonizacija pokrenuta je potragom za začinima, koji su u ukusom siromašnom srednjevijekovnom svijetu izazvali eksploziju raznovrsnosti i i opsesiju orijentalnom raskoši. To je otvorilo polje za pojavu čitavih ciklusa eksploatacije, koji svoj strasni vrhunac dostižu u produkciji šećera u 17. i 18. vijeku. Snabdijevanje Evrope šećerom ovisilo je o porobljavanju čitave jedne rase.

"Današnja trgovina kokainom i heroinom, kako god brutalna bila, nije involvirana u takvo masovno kidnapovanje, transportovanje i ubijanje ogromnih populacija, kao što je to bio slučaj u širenju produkcije šećera."

Konzumacija šećera je najraširenija i najmanje diskutovana svjetska ovisnost. Slijedeći korak u eksploataciji bio je uvođenje šećera, kafe i čokolade na evropsko tržište i stvaranje velikih trgovačkih kompanija, kao što je British East India Company, simbol korumpirane monopolizacije. Kada je tržište čaja liberalizirano 1834. godine, British East India company se okrenula produkciji i trgovini opijumom i eksploataciji kineskog stanovništva, koje nije bilo u okviru kolonijalnog sistema.

U 19. vijeku, upotreba opijuma u umjetničkim krugovima doprinijela je stvaranju kulturnog stila, simboliziranog u liku Thomasa de Quinceya. Fascinacija opijumskim snom, koji se osjeća u literaturi 19. vijeka - kod Goethea, Baudelairea, Mallarmea, Huysmansa, Heinea - anticipirala je psihoanalitičke metode Junga i Freuda. Vizije Beardsleya, Odilona Redona ili Dantea Gabriela Rossetija sažimaju ovu estetiku.

Još moćnija vizionarska supstanca nego opijum i kanabis, koja je privukla pažnju eksperimentatora, psihologa i umjetnika, fasciniranih predstavama sakrivenim u dubinama novootkrivene teritorije podsvijesti, jeste meskalin, aktivni agens peyotl kaktusa. Indijanci Sjevernog Mexica su ga koristili vjekovima, a u Peruu, gdje se meskalin dobija iz druge vrste kaktusa, San Pedro, njegova upotreba je stara nekoliko hiljada godina.

Moderna psihofarmakologija ima veoma kratku istoriju, počev od istraživanja Lewisa Lewina, njemačkog farmakologa iz 19. vijeka, koji je eksperimentirao sa novim sastojcima koje je otkrio na svom putovanju u Ameriku. Njegov učenik, dr Kurt Beringer, prijatelj Hermanna Hessea i Carla Gustava Junga, postao je otac "psihodelične psihijatrije", čiji je fenomenološki pristup ispitivanju dejstva meskalina na ljude dao fascinantne rezultate.

Dadaisti i nadrealisti, i njihovi prethodnici, okupljeni oko Alfreda Jarryja i njegove "Ecole du Pataphysique", doprinijeli su istraživanju upotrebe hašiša i meskalina kao podstrekača kreativnog izraza. Oni su otvorili polje za kreativno oduševljenje mogućnostima "problematičnog djeteta" dr Alberta Hofmanna. Na Harvardu, pod vođstvom Richarda Evansa Schultesa, dolazi do nastanka psihofarmakologije, tokom nemirnih godina kada su i Timothy Leary, Richard Alpert (Baba Ram Dass) i Ralph Metzner na svoj način pokušavali da skrenu pažnju društva na značaj psihodeličnog iskustva. (1)

Paralelno sa ovim nastojanjima na proširenju individualne i kolektivne svijesti, traje širenje spektra sintetičkih droga, koje čine neizostavni dio "profane ekonomske mašinerije konzumacije ljudskih nada". William S. Burroughs je u kultnom romanu "Goli Ručak" (Naked Lunch, 1959) dao najjezgrovitiji opis kako ta mašinerija funkcioniše: "Diler ne prodaje svoj produkt mušteriji, on prodaje mušteriju svome produktu."

Relativno benignu naviku pušenja opijuma naslijedila je kasnije maligna ovisnost o heroinu, kao što je svetu umjetnost pivara i vinara naslijedila upotreba destiliranog alkohola. Dok je upotreba alkohola u obliku fermentiranih žitarica, sokova i medovine veoma stara, destilirani alkohol, danas glavni optuženik među drogama označenim kao "legalne" ili "rekreacijske", nije bio poznat u staro doba. Alkoholizam kao problem društva i zajednice je bio rijetka pojava prije otkrića destilacije. Diskusija o alkoholu, prvoj visoko koncentriranoj i pročišćenoj drogi, prvoj sintetičkoj drogi, pruža mogućnost za istraživanje razlike između prirodnih i sintetičkih droga.

Otkriće morfina (1803) i potom heroina (1873) dovodi nas do praga 20. vijeka, u kome vladaju sintetičke droge: heroin, kokain i - televizija. Televizija je dominatorska droga par excellence u svojoj sveprožimajućoj moći da oblikuje društvo. Kontrola i uniformnost sadržaja, i kapacitet za njihovo ponavljanje, čine televiziju alatkom manipulacije i prisile, pošto kod posmatrača stvara stanje transa kao neophodnog preduslova za ispiranje mozga.

Nasuprot televiziji, internet nudi raznovrsnost sadržaja koji se stalno mijenjaju i ne zavise od kontrole dominatora, već od individualne moći, znanja i izbora, i zbog svoje umreženosti posjeduje kapacitet za stvaranje virtuelne globalne partnerske zajednice. Kompjuter i internet posjeduju sve elemente koji su sastavni dio psihodelične kulture: ulazak u hiperprostor, disolucija granica, evolucija jezika, kreiranje novih realnosti, razvoj nove svijesti, anarhični model koji se zasniva na slobodnom izboru materijala od koga se realnost kreira.

Zaključićemo ova razmišljanja slobodnim prijevodom jedne od ključnih misli u knjizi "Food of Gods":

"Isti onaj um koji nas je uveo u domen samoreflektujućeg jezika sada nam nudi bezgranične pejzaže imaginacije. To je ista vizija ljudskog ispunjenja kroz "Božansku Imaginaciju", koju je genijalno anticipirao William Blake i bez koje ne bismo bili u stanju razumijeti planetarnu svrhu. A razumijevanje planetarne svrhe je možda glavni doprinos koji možemo dati evolucijskom procesu. Vratiti se ravnoteži stila planetarnog partnerstva znači smijeniti egoističko-dominatorsku tačku gledišta intuitivnim, emotivnim razumijevanjem misterioznog materinskog bića planete Zemlje.

(1) Pojam "psihodelično" je uveo dr Humphrey Osmond 1956. godine, kada su on i Aldous Huxley tražili riječ da opisu novu klasu droga za proširenje svijesti. Na Huxleyjev stih:

"To make this trivial world sublime,
take half a Gramme of phanerothyme."

Osmond je odgovorio jednostavnijim rješenjem:

"To fathom hell or soar angelic,
just take a pinch of psychedelic."

Zürich, avgusta 2006.

Branka Vujanović & Igor Santrač

By Cybershaman (Zokster Something) - Posted on August 20th, 2008

Prethodni nastavci:

U potrazi za nevidljivim pejzažom (1) - Uvod u idejnu mapu Terencea McKenne

U potrazi za nevidljivim pejzažom (2) - Uvod u idejnu mapu Terencea McKenne

U potrazi za nevidljivim pejzažom (3) - Uvod u idejnu mapu Terencea McKenne

U Potrazi za Nevidljivim Pejzažom (4) - uvod u idejnu mapu Terencea McKenne

U Potrazi za Nevidljivim Pejzažom (5) - uvod u idejnu mapu Terencea McKenne

2008-08-19T09:46:00.000+02:00

Sreća (autoportret)

by Mawena

2008-08-18T14:40:00.003+02:00

Dete u srpskoj kulturi, Žarko Trebješanin

Profesor doktor Žarko Trebješanin je u svojoj psihološkoj studiji “Dete u srpskoj kulturi” opisao šta čeka dete koje se rodi u Srbiji. Ova studija je jedina na ovim prostorima. Samo jedan čovek je našao za shodno da proučava i analizira na koji način roditelji vaspitavaju i neguju svoju decu.

U ovoj revolucionarnoj studiji se kaže da se deci obraduju svi na rođenju. Slavi se i raduje, veseli i pije. Mnogo je običaja vezano za taj čin. “Šta se valja” činiti kad se rodi dete.

“Valja se” pocepati košulja ako je prvorođeno dete sin... običaj je i čašćavati taj dan. Svi običaji spadaju u rituale i obrede, i znak su paganstva, i civilizacijske neprimerenosti.

Radost je unutrašnji emocionalni doživljaj, čija se manifestacija vremenom pretvara u ljubav, nežnost, brižnost, naklonost, podršku... Čovek se uvek raduje objektu svoje ljubavi, ličnom ostvarenju ili uspehu. A deca to jesu. To bi trebalo da budu...

Profesor dr Žarko Trebješanin u svojoj studiji navodi da u Srbiji deca to nisu. Od brige, radosti i sreće sa kojom se obasipa dete na rođenju, vremenom ne ostane ništa. Dete ostaje bez prave i iskrene podrške za razvoj svoje ličnosti. Na preprekama koje život nosi, deca u srpskoj kulturi se sapliću, padaju... iz tih padova nastaju rane koje vrlo teško, ili skoro nikada ne zacele. Jer deca po pravilu nikad ne ispune roditeljska očekivanja.

Usrećiti roditelje u “srpskoj kulturi” vrlo je teško. Uvek se mora biti najbolji... makar bolji od komšijskog deteta. Roditelji uspesima svoje dece veličaju sopstveni ego. Zaceljuju sopstvene rane ponete iz detinjstva. Kada su odrastali bez podrške i razumevanja.

Najstrašnije je što to isto čine svojoj deci. Ne umeju drugačije. A ne trude se ni da pronađu drugi način. I tako u krug. Staro je psihološko pravilo da štićenici domova za nezbrinutu decu kada odrastu svoju decu dovode u te iste domove.

I još je mnogo životom potvrđenih pravila da deca uglavnom ponavljaju greške svojih roditelja. Psiholozi, pedagozi, sociolozi i kulturolozi i dan danas tragaju za odgovorom zašto je to tako. Jasnih i dokazanih objašnjenja još uvek nema. Zato što se analize vaspitnih stereotipa uglavnom svedu na “ne treba tako vaspitavati dete”. A odgovor kako ga treba vaspitavati još uvek nema.

Roditeljska uputstva, kao i pedagoško-psihološka još uvek se zasnivaju na saznanjima šta deca ne smeju da rade. Kao da deca to ne znaju. Znaju. Samo im niko nije rekao šta treba da rade. “Budi dobar” je izjava i ujedno zahtev, koji se najčešće stavlja pred decu. A u realnosti je nešto sasvim suprotno. Deca koja su naučena da budu dobra ne mogu da se snađu.

U Srbiji u kojoj nikad nije bilo validnog sistema od 1389. pa do dana današnjeg; (izuzev kratko pokušaja od 5. oktobra 2000. pa do 12. marta 2003.) i nije se moglo naći mesta za vredne i poštene. Ako obrazovni sistem da validna znanja (u kojima ne mogu biti svi jednaki) zašto se ne može učestvovati u društvenom životu naspram tih znanja? Postoje dobri, bolji i najbolji. Najbolji treba najviše da rade za opšte dobro i javni interes.

Međutim, najbolji su uvek odlazili. Niko im nikada nije rekao da su najbolji. Niti da ova zemlja računa na njih i njihove sposobnosti. Niko nije pokušao da napravi sistem u društvu i državi gde će oni koji su najviše činili za opšte dobro svih nas, dobiti i lično dobro u vidu dobrog materijalnog statusa i društvenog ugleda.

Obrazovni sistem je zatajio, jer nije prepoznavao najbolje, nije davao na značaju ovoj vrsti ljudskih resursa. Kada se ima u vidu ovaj propust obrazovnog sistema kao i svi propusti porodičnih činjenja u vaspitanju o odrastanju dece u “srpskoj kulturi, nameće se objektivno pitanje da li dete koje se rodi na ovim prostorima ikada može biti srećno.

Uvreženo je mišljenje da je sreća relativan pojam. A nije. I nikada ne može biti... srećan je svaki onaj čovek (dete) koji je razvio sve kapacitete svoje ličnosti u realne kvalitete, pomoću kojih može da čini dobro ljudima oko sebe, sebi i na kraju društvu kome pripada. Kada čovek nađe sklad između opšteg i ličnog dobra, tek tada postoje koristan i konstruktivan član društva i države.

Obrazovni sistem bi trebalo da izgradi sve kapacitete dečjih ličnosti, i da ih nauči kako će spram njih raditi za opšti interes i ličnu satisfakciju. Bez tog mehanizma neće biti moguće uređenje države, čiju će stabilnost činiti upravo dobro vaspitani pojedinci.

To je prilika da obrazovni sistem nadomesti, sve ono što je zatajilo u porodici i izgradi stabilne ličnosti koje će imati svest o sopstvenoj vrednosti na realnim osnovama. Bez precenjivanja. Bez potcenjivanja.

Snežana Živanić
Pečat [mladenovacki nedeljnik]

2008-08-17T09:59:00.002+02:00

Terapija SLIKOM No 031

2008-08-16T13:14:00.003+02:00

Mafijine mafije (new version)

Drumska
građevinska
šumska
stečajna
radiodifuzna
prosvetna
crkvena
verska
književna
fudbalska
duvanska
muzička
policijska
trgovinska
poljoprivredna
vodoprivredna
nuklearna
carinska
turistička
automobilska
medicinska
sajber
arheološka
advokatska
ekspertska
porno
poreska
privatizaciono-tajkunska
seljačka
antiseljačka
seminarska
grobljanska
narko
naftna
bankomat
malinarska
asfaltna
eko
modna
filmska
stočna
sportska
stranačka
palanačka
požarna
lovna
cvećarska
politička
direktorska
farmaceutska
kreditna
ptičja
pravosudna
uvoznička
državna

Google Search - Results 561 - 563 of about 992,000
Croatian and Serbian pages for mafija. (0.97 seconds)

Dopišite:

(old version)

2008-08-15T13:24:00.001+02:00

Kajsije u taštinoj kecelji

by Kiklop

2008-08-14T09:07:00.001+02:00

Jedan život

Dejan Boljević imao je trideset godina, lijepu ženu, brbljivog i radoznalog sinčića, uređen stan u potkrovlju, dobro plaćen i cijenjen posao, vesele prijatelje, a onda je u to, kao u sliku na vodi, pljusnuo rat, i sve se zamutilo i iskrivilo. Trudnu ženu poslao je sa sinom rođacima u Crnu Goru. U potkrovlje je pala granata, prijatelji su otišli iz grada, posao i kompjuteri ostali u naselju koje su zauzeli Srbi.

Dejan nije bio ni glup, ni sebičan, ni kukavica. Nije mario za politiku, nije tragao za svojim porijeklom, nije išao u crkvu, i kad su mu odjednom, za nekoliko noći, pomeli i najdraže uspomene i najljepše planove, nije se dvoumio koju stranu da izabere, a protiv koje da se bori.

Rupe u krovu pokovao je komadima polomljenog namještaja, zakrpio najlonom i limom, i nastavio da stanuje u jednoj sobi, kao glineni golub u kavezu za kanarince. Dolazio je tu, u rijetkim zatišjima između bitaka, dok su psi rata lizali rane, da se odmori, ćuti, i da spaljuje pisma i fotografije. Usijan od ljetne jare, vrelog asfalta, zapaljenih zgrada i ruševina što tinjaju, vazduh je u Sarajevu treperio i svemu davao maglovite i krivudave obrise. Ali, krajem ljeta, sa prvim hladnijim sutonima, slike su postale jasnije, a granice vidljive. Grad je bio podijeljen, na dva dijela, i sa svih strana okružen i opsjednut. Dejan je tada već uveliko radio u Službi državne bezbjednosti.

Početkom ljeta, više zbog njegovog imena nego zbog njegovih zasluga, premješten je sa prvih borbenih linija u veliku zgradu u centru grada. Ponovo je dobio radni sto i kompjuter na njemu, saksije sa kaktusima na prozoru, kalendar na zidu iznad glave i – nove kolege. Kad je upoznao Azru, imala je 23 godine, diplomu profesorice engleskog jezika i književnosti, govorila još francuski i poljski, i bila kćerka bogate i uticajne porodice.

Obrazovana, lijepa, pametna, duhovita, mlada, više od svega bila je patriota. Znala je sve o bosanskim kraljevima, stećcima, bogumilima, Kalajevoj vladavini u Bosni i Hercegovini i velikosrpskoj hegemoniji.

I nju i Dejana ljubav je iznenadila i zatekla nespremne. Nju je, više od njegovih krupnih, tužnih očiju, lijepog lica i glasa, privukla njegova ravnodušnost prema svemu: gradu, slobodi, smrti. Čudila se tome, na izvjestan način to je vrijeđalo. Raspitivala se i saznala sve o njemu: da je sa oružjem bio vješt, na položaju pouzdan, u borbama hrabar. Posmatrala ga je u dolascima i odlascima: nije gurio ramena ni skakao pred iznenadnim praskovima granata, nije trčao preko raskršća, pa ni u samoj zgradi, u sobama ili restoranu, nije zazirao od otvorenih prozora sa pogledom na opasna brda. Sa dvije iskrzane fotografije upoznala je njegovu porodicu, ženu i sina i odlučila mu pomoći da izađe iz grada i sastane se sa njima.

Dejana je zabavljala njena veselost. Jedan dan pojavila bi se debelo i masno našminkana, sa ogromnim sjajnim plastičnim nakitom, a već sutra sasvim drugačija, sa tankim sjenama surme ispod trepavica i zlatnim naušnicama mutnim od starosti. Privukle su ga njene lake ljetne haljine, cvjetni mirisi, okrugla ramena, neobične cipele na uskim stopalima, ali prije svega ostalog, bezopasnost njihovog sve češćeg druženja. Bio je siguran u svoju odanost ženi i sinu, bebi koja se možda već rodila, baš kao što nije sumnjao da je Azra dragocjenost nad kojom stražare moćniji i važniji od njega. Od početka poznanstva učinila mu se nedostižnom, i gledao je sa neskrivenim divljenjem i nesputanom strašću, kao junakinju na filmskom platnu. Bila je to opasna igra, u kojoj se gubilo sve, a nije dobijalo ništa.

Njena poznanstva i veze uredile su da dobije pasoš i uđe u spisak kandidata za odsustva. Što je njegov odlazak postajao izvjesniji, ona je bivala tužnija. Onda je jednom posjetila njegov golubarnik, i u spavaću sobu, kao u neki plastenik, na parket isklobučan suncem i vlagom, uselila dvije saksije sa krhkim stabljikama marihuane. Dejan ih je zvao konoplje, a ona Marija i Huana. Kasnije su sjedili na podu, na dušeku, ona je pušila “marlboro” i vrhovima crvenih noktiju skidala komadiće kafe sa usana.

On je prodavao stvari: namještaj, ploče, knjige, diskete, i za taj novac od francuskih legionara kupovao konjak i cigarete. Sve više vremena provodili su zajedno, ne govoreći o svojim osjećanjima, izbjegavajući dodire, i mnogo i često smijući se svima i svemu oko sebe. Ljubav, koju još nisu imali hrabrosti prepoznati u sebi, i koju su zato potiskivali i gušili, izbijala je iz njih u toj zavjeri smijeha, dajući ružnoj i beznadnoj stvarnosti novi i drugačiji smisao. Oponašali su kolege, vijesti i glasove sa radija, hod i lica prolaznika, i smijali se do bola u potiljku i umora pod grudima. Čak su im i prva zadirkivanja na njihov račun bila smiješna. Nisu priznavali, ni drugima ni sebi, da iza njihovog prijateljstva ima nečeg drugog i dubljeg. Ona je bila Kći, on Muž. Muž koji je, sredinom prve ratne zime, dobio dozvolu da službeno otputuje, a neslužbeno i prećutno, da se sastane sa porodicom i da se više ne vrati u Sarajevo. Njegova žena rodila je kćerku.

Spremio se. Nije nosio mnogo stvari u torbi, pomalo od svega što nije imao hrabrosti prodati, cipele i diplomu. Let je bio zakazan za sutra ujutru. Ona je došla da mu pomogne u pakovanju, i da popiju posljednju bocu “Stotinu gajdaša”. Iako je imala dozvolu za kretanje u vrijeme policijskog sata, malo prije deset naglo se uozbiljila, ustala i krenula. “Za sretan put”, rekla je, i poljubila ga. Nije mu dozvolila da joj uzvrati, ni da je zagrli, isto tako brzo i neočekivano okrenula se i otrčala niz stepenice. On je ostao sam sa svojom velikom sjenom koja je drhtala na zidu, i sa okusom njenog ruža na usnama i jeziku.

Sutradan nije otputovao.

Azra nije došla na posao. Telefonirao je kući. Rekli su mu da je bolesna. Ostavio je poruku i čekao da se javi. Nije odgovorila. Dan je proveo objašnjavajući kako je i zašto svoje mjesto za službeni put ustupio drugome. Ostao je dokasna, čekajući da telefon zazvoni, i praveći se da obnavlja okončan posao listao već jednom razdužene akte, sve dok nije osjetio prve znake groznice. Nabrzinu se spremio i požurio kući. Samoća u kojoj se odjednom zatekao, žureći kroz puste ulice zamračenog grada, bila je hladna poput beskrajne ledene pustare. Na vrhu stepeništa, ispred golubarnika, sjedila je Azra. Bila je blijeda, bez šminke, otečenih kapaka. Drhtala je, umotana u bundu od stopala do grla.

Vodili su ljubav u ledenoj sobi, u mraku, u tišini. Povremeno bi odbljesci eksplozija zasvijetlili u ledenicama iznad prozora.

Njegov telefonski poziv, ali još više njegov ostanak u Sarajevu, uzbunili su njenu porodicu. Mogli su joj oprostiti njeno očijukanje sa drogom kao prolazni hir radoznale srednjoškolke, teško ali ćutke podnijeli su njeno preziranje vjere i običaja, ali vezu sa oženjenim čovjekom, ocem dvoje djece, bez imovine i budućnosti, nisu mogli dopustiti. Azri je ponuđen posao u kancelariji Ujedinjenih naroda, zanimljiviji, za nju korisniji, i neuporedivo bolje plaćen. Dok se premišljala da li da prihvati, Dejan je premješten u neku sporednu policijsku stanicu da radi kao surogat za portira ili stražara. Njeno novo radno vrijeme bilo je dnevno, on je dežurao noću. Nastavili su da se viđaju nedjeljom, kod njega, ložili parket, smeće i dječije igračke, grijali vodu, kupali jedno drugo, i dugo, zagrljeni, bez riječi i bez smijeha, pili instant-kafu iz malih zemljanih saksijica za kaktuse. Tako je došlo i prolazilo proljeće.

Početkom juna Dejan je napisao pismo ženi. Nije lagao, ni molio za oproštaj, nije krivicu svaljivao na rat. Tako se desilo. Dao je pismo Azri, i strani novinari ponijeli su ga na put za Crnu Goru. Tanki bijeli koverat Azra je dodirnula samo dva puta: kad ga je spremila u torbu, i kad ga je iz nje izvadila. Oba puta imala je strašnu potrebu da opere ruke, da sastruže prste, kao da će time skinuti i izbrisati svoje otiske sa papira. Prvi put postala je svjesna svog udjela u zločinu, i možda baš zato mirno je prihvatila kaznu. A možda je znala da nema izbora, da je sve već odlučeno bez nje, da će najbolje biti da se prikloni i povinuje, i da sačuva Dejana kad već ne može njihovu vezu. Do odlaska nije uspjela da se sretne sa njim, on je bio na nekom vanrednom zadatku i nisu imali ovlašćenja da joj kažu na kakvom i gdje.

To je bilo sve što su mu dopustili da sazna i što je sam uspio da domisli i razumije. Ni kojim putem je otišla, ni u koji grad. Samo - Amerika. Ponovio je zahtjev za službeno odsustvo. Odbijen je. Pokušao je dobiti mjesto vozača u Međunarodnom crvenom krstu. Nije uspio. Dosađivao je malobrojnim zajedničkim poznanicima, nije o njoj saznao ništa novo. U jednom trenutku očajanja, usamljen, prljav, zapušten, u zamračenom potkrovlju ispod usijanih limenih zakrpa, napisao je poruku porodici, više da sebe kazni još jednim poniženjem, nego što je stvarno očekivao ili želio pomoć. Odgovor je stigao brže nego što se nadao, ne ostavljajući mu vremena da se dvoumi i predomišlja. Ušao je u bijeli oklopni transporter sa plavo–žutom ukrajinskom zastavicom i prešao u srpski dio grada.

Umjesto rođaka dočekali su ga oficiri za bezbjednost. Iako su imali sve podatke o njemu, tražili su da bezbroj puta ponavlja gdje je bio i šta je radio. Kao slučajno, ostavljali su pred njim izjave svjedoka, prebjega, bivših susjeda i poznanika. On je govorio, bez straha i stida, ništa ne krijući i ne pravdajući se, ne moleći i ne izvinjavajući se, i to ih je dovodilo do bijesa. Tukli su ga i bili zadovoljni kad je počeo da laže.

Bilo mu je neobično što čuje sebe da blati ljude sa kojima je do juče dijelio strah i nesreću, i pitao se: zašto to radi? Njegov život mu se gadio. Nije imao potrebu da ga na taj način spasava. A kad je u tim svojim bljuvotinama prepoznao osvetu, za Azrinu otmicu, ućutao je. Nekoliko puta vodili su ga na strijeljanje, i da nije bio od svega umoran i zgađen, bilo bi mu smiješno sa kojom su ozbiljnošću to radili. A onda je negdje odlučeno da zabludjela ovčica smije napustiti čistilište i dva policajca sprovela su ga do kasarne. Kod kapije ga je čekao stric. Porodica je uspjela da mu izdejstvuje samo tri mjeseca službe u srpskoj vojsci, potom će biti slobodan da dođe u Crnu Goru i skrasi se sa ženom i djecom.

Iz kasarne nije izlazio, nije stvarao poznanstva, nije čak ni razgovarao rado, ali su ga podnosili: pristajao je da ih mijenja u njihovim smjenama, i davao im je svoje salate i deserte. Sjedio je satima i gledao kroz puškarnicu bunkera kako teški zimski oblaci i vlažne sive magle gutaju grad u kome je odrastao. Poslije tri mjeseca na kapiji ga je čekao drugi stric, sa dokumentima i automobilom.

Dok se vozio uskim makadamom i asfaltiranim cestama, naizmjenično, pitao se kakav će biti njegov susret, poslije dvije godine, sa ženom i sinom, i kćerkom koju nikad nije vidio.

Sačekali su ga na ulazu u selo. Žena je bila mršava, sa pramenovima srebra u kosi, postarana od umora i tuge. Njene oči bile su crne, krupne, sjajne, sa tamnim sjenama ispod dugih trepavica, i u njima nije bilo ni mržnje ni prijekora. Još uvijek ga je voljela.

Strina ga je gledala očima kao u sove, i njen pogled osjećao je na potiljku kao krst snajperskog nišana.

Sin ga nije prepoznao, i krio se od njega iza majčine suknje. Kćerka se saplitala i ustajala, gledala ga sa palcem u ustima, i premišljala da li da zaplače ili da se nasmiješi. On je sa njima bio nespretan i hladan. Bili su mu kao tuđa djeca. Odahnuo je kad se strina smilovala i odvela ih u kuću.

Žena je odmah pogodila da još voli onu drugu. Rekla je to mirno, kao istinu oko koje ne treba trošiti riječi i vrijeme. Nije morao glumiti kajanje i stid. Sjetio se njenog protivljenja odlasku iz Sarajeva i njihovom rastanku, njenoj spremnosti da kroz sve najavljene strahote prođu zajedno. Sjetio se i da je ona bila ta čiji su preci živjeli u Sarajevu, i čija je sestra još uvijek tamo. Sjetio se svog navaljivanja da je skloni u ovo selo na obali mutnog jezera, u dnu golih kamenih brda.

U kući se kretala tiho i spretno, radila neprekidno i vrijedno, sa djecom bila nasmijana i vesela. Pjevala im je, pričala, igrala se sa njima. Bilo mu je žao, prepoznao je u njoj osuđenika koji, pomiren sa kaznom, izgovara molitve pred gvozdenim krstom u prozoru tamnice.

Ona je od rođaka u selu tražila i sakupila novac (i veze) za njegov put u Beograd. Još uvijek su bili ponosni na njegovu diplomu i njegove nagrade, i bilo im je razumljivo da poslije kratkog odmora krene za poslom i preuzme brigu o ženi i djeci. Pratili su ga do ceste, strina najduže. Bila se obukla kao da prati mrtve. Žena ga je poljubila, ni tad ne prestajući da grize usnu. Djecu su, zbog vjetra i mraza, ostavili u kući. Došao je “mercedesom”, odlazio je autobusom. U ruci je držao list papira, pravo na neki komad zemlje, zaboravljeni strinin miraz, u Slavoniji.

Beograd ga je dočekao tužnim osmijehom, kao začaran dvorac u kojem škripe zahrđale šarke, odjekuju koraci praznih oklopa i čuje se disanje dvorjana pod zvonima od paučine. Tu je sreo nekoliko prijatelja iz Sarajeva. Bili su sretni što su živi, i tužni što jedni drugima nemaju šta reći. Radost kod susreta bila je ravna olakšanju nakon rastanka. Njegovo znanje, iskustvo i preporuke, nakon dvije godine, svi su smatrali zastarjelim. Mogao je birati: ili da sa porodicom ode u Slavoniju, ili da na beogradskim ulicama preprodaje cigarete i benzin. Izabrao je ovo drugo, ne zbog dobre zarade i korisnih poznanstava, nego zbog veze sa Sarajevom. Nafta se prodavala Bosancima, a sa njima su odlazila i dolazila pisma. Poslao je nekoliko poruka, kratkih, da je živ, i da traži Azrinu adresu u Americi. Ali, prije nego što su odgovori mogli stići, primio je poziv za rad u Moskvi. Tražili su arhitektu, osposobljenog za rad na kompjuteru, sa programima koje je on poznavao, a koji tamo još nisu bili zastarjeli. Takvu priliku nije mogao propustiti. Ni takav razlog da odloži odlazak po ženu i djecu.

U Moskvi je brzo savladao jezik i još brže počeo napredovati. Radio je od jutra do sutra, spavajući po nekoliko časova na spojenim radnim stolicama. Nije hodočastio Crveni trg, Lenjinov mauzolej, zlatne kupole Svetog Vasilija, ali se njihovim fotografijama javio u Crnu Goru. Primio je i odgovor. Vijesti, iz Sarajeva, nije bilo. A onda, signal telefaksa i papir koji se odmotava iz mašine. U prvom redu pročitao je svoje ime, u drugom Azrino.

Ponovo je bila u Sarajevu. Tražila ga je, prije nego što je saznala za njegov bijeg i povratak ženi. Pravo sa aerodroma otrčala je u njegovo potkrovlje. Vrata su joj otvorili nepoznati ljudi, izbjeglice. A kad se sudarila, najzad, sa istinom, nekoliko dana, dok je nisu spriječili, zaustavljala se na raskrsnicama koje su drugi pretrčavali, i gledala u srušene kuće među krošnjama na srpskoj strani, nadajući se da je kroz snajperski nišan gleda on, još toliko pošten da povuče obarač i oslobodi je mučnog posrtanja kroz blato od kojeg je Bog, prema svom liku, načinio ljude. A onda su je našli...

Papir se zaustavio. Tamo negdje, daleko, u nekoj kancelariji u Sarajevu, nestalo je struje. Ili je naišao neko pred kim se nisu smjele službenim kanalima uspostavljati privatne veze. Vrh papira virio je iz mašine kao isplažen jezik. Dejan se pitao ko ga šalje, i šta je značilo ono “...A onda su je našli...”

Dva sata kasnije, papir se ponovo pokrenuo. A onda su je našli u zamračenoj sobi, sa karminom oko očiju, sa odsječenim pramenovima kose u rukama. Njena majka se odmah vratila iz Amerike. Dovela je sa sobom ljekara, psihijatra. On je mlad, i izgleda da ima uspjeha. Azra je preživjela.

U svakoj pažljivo odmjerenoj riječi krila se mješavina zlurade ljubaznosti i bijesne mržnje. Dejan je prstom izbrisao potpis, ime ženine sestre, a onda, red po red, cijeli otrovni izvještaj. Istim prstom povukao je dvije linije, od vrha nosa niz obraze, i nastavio da igra “Tetris”. Kockice su propadale, kao u pakao, a broj poena na ekranu vrtoglavo i besmisleno rastao.

Sutradan je počeo slati poruke. Dopisnici, ruski diplomati, novinari, oficiri i službenici Ujedinjenih nacija, svi koji su kretali prema Sarajevu, odnosili su njegove poruke. Prolazili su dani i sedmice. Odgovora nije bilo. Počeo se nadati da pisma ne stižu do nje.

Jedne noći probudio se, isprva ne znajući gdje je, u potkrovlju, u bunkeru, u birou, panično nastojeći da ne zaboravi neobičan san. Neko, u tom snu, rekao mu je da će ona, kao prevodilac za poljski jezik, biti u Krakovu nekoliko dana, u sastavu bosanske delegacije, na proslavi pedeset godina oslobađanja Aušvica. Izračunao je: ima dva mjeseca da se pripremi i isposluje dozvole za putovanje i kartu za avion. Ni jednog trenutka, ni jednog od tih šezdeset dana, nije posumnjao u taj san. Nije ga čak ni smatrao snom. Za njega je to bio glas iz njegove podsvijesti, zbir mnogih naoko beznačajnih i zaboravljenih vijesti i podataka odjednom pretvorenih u stvarnost.

Penjao se prema dvorcu Vavel, onom stranom uzvišenja sa koje se, kroz procvjetale grmove i ograde, moglo gledati u izmaglicu iznad Visle. Još je bilo rano za autobuse i čopore turista, a već kasno za radnike i đake. Bio je siguran da će je sresti. Nije žurio. Zastajao je ispred crvenih zidova zaraslih u bršljan, ispred gvozdenih kapija u visokim sivim zidinama, i zamišljao kako će, kad se okrene, ugledati nju.

Zatim je sjedio u kafani, na glavnom trgu, gledao golubove i grupice skauta u sivim i zelenim košuljama, sa crveno-bijelim maramama. Gledao je mlade djevojke, i sjećao se njenog lica, očiju mutnih od strasti, raširenih nozdrva, usana otečenih i crvenih od ujeda i poljubaca, očnjaka koji su sijevali kad se smijala. Ručao je u starom dijelu grada, zatim šetao uskim ulicama i ulazio u radnje sa slikama. Najzad je svratio u turistički biro i počeo telefonirati hotelima. Ali u onome gdje je boravila bosanska delegacija praznih soba nije bilo.

Na recepciji su ga obavijestili da je gospođica, u društvu dva gospodina, sa vodičem, otišla u turistički obilazak grada, najvjerovatnije u rudnik soli “Velička”. Počeo je uživati u neizvjesnosti, kao lovac siguran u svoj instinkt.

Rudnik se upravo zatvarao. Ponudili su mu, umjesto silaska u dubinu zemlje, suvenire: razglednice sa fotografijama podzemne kapele, sa ogradom, stepeništem, oltarom i raspećem koje su rudari uklesali u soli. Od soli su bile i figurice kopača, svetaca, životinja i biljaka, mineralne kupke, poludrago kamenje, kristalni privjesci na srebrnim lančićima. U knjizi utisaka ugledao je njen rukopis.

Vratio se u hotel. Gospođica i gospoda su ponovo izašli u grad. Potražio je i našao prenoćište, u najbližem hotelu, presvukao se, vratio, čekao do zatvaranja bara, i sa prvim zrncima straha pošao na spavanje. Na recepciji je ostavio poruku.

Ujutru se dugo tuširao pod mlazom vrele vode, i kasno čuo zvono telefona. Nije stigao da podigne slušalicu. Odjenuo se, mokre kose utrčao u taksi, na poleđini svoje poruke, na recepciji njenog hotela, pročitao je: “Zvala. Nema te. Idemo u Aušvic, prije gužve. a.” Svoje ime uvijek je započinjala malim slovom.

Poslije dva sata stajao je pred željeznom kapijom sa natpisom da rad oslobađa. Krenuo je od posljednjeg paviljona, siguran da joj ide u susret, rasijano gledajući u hrpe naočara, ošišane ljudske kose, vještačkih nogu, ruku, vilica. Jedino pred čime se zaustavio, i ostao neko vrijeme, bila je maketa unutrašnjosti gasne komore. Vidio je male ljude, figurice od gipsa, kako se u smrtnim ropcima grče i padaju, dok jači gaze i penju se preko njih, da udahnu još jedan dah čistog vazduha. “Ciklon B” bio je teži od zraka.

Kupica golih ljudskih tijela, simbol čovjekove borbe za život, i simbol njene uzaludnosti.

Prošao je kroz krematorijum, i na izlasku ugledao nju. Bila mu je leđima okrenuta, sa druge strane dvostrukog reda bodljikavih žica. Kao da je osjetila njegovo prisustvo, okrenula se. Kad ga je prepoznala, nasmiješila se, jedva primjetno, zbunjena, tužna, sa nevjericom i strahom. Primakla se sasvim uz žicu i jednom rukom uhvatila za nju. Bila je to mala, bijela ruka, sa crvenim noktima, sa dugim stisnutim prstima između kojih su virile bodlje čelične pahuljice.

Stajali su i gledali se. Mlađi od dvojice njenih pratilaca, niži, u tamnom odijelu, potkresane brade, pozvao je, ali ona ničim nije pokazala da ga čuje. Onda se i on, za njenim pogledom, okrenuo prema Dejanu.

Dejan je pokazao prema kapiji, rad oslobađa, da će je tamo čekati. Ona je odmahnula da ne može. Da je nazove. On je ispružio osam prstiju. U toliko sati doći će po nju. Klimnula je glavom. Razumjela je. I da će ga čekati. Zatim se pustila da je mladić povede. Ali se nečeg sjetila, ponovo okrenula, i bacila, kroz žice, papirnu kesicu. Dejan je podigao, i otvorio. Unutra je bila figurica, bijeli krin, od soli. U njenom osmijehu, na trenutak, zablistali su očnjaci.

Cijelim putem nazad pjevušio je, nesvjestan pogleda saputnika zgroženih takvim ponašanjem u autobusu koji vozi iz Aušvica. U svojoj sobi ponovo se tuširao, duže od sata, potom je ručao, pa se vratio i legao, ali ga je bilo strah da ne prespava, i već u sedam krstario je holom njenog hotela. U baru su, za njega, pronašli bocu “Stotinu gajdaša”. Onda mu je prišao njen pratilac iz Aušvica, predstavio se i zamolio ga da prošetaju. Pristao je.

Koračali su pored tramvajske pruge, ćuteći. Psihijatar je mnogo puta, u sebi, ponovio i napamet naučio mješavinu uvreda, prijetnji i molbi, ali sad, sasvim blizu te ljušture začahurene u Azri kao kapsula sa smrtonosnim otrovom, nije znao kako da počne. Sve mu se činilo slabo i nedovoljno. Znao je samo jedno: da je Azru pronašao polomljenu, kao pregažen ružin grm. To, što ponovo cvjeta, i opija mirisom i ljepotom, to je njegova zasluga. Sve što je znao i bio, i više od toga, uložio je u to. I sada se pojavila ova skitnica sa žarom ludila u očima, da je ubere, ponese u reveru, i baci, kad uvene. Osjećao je da se zapliće u svoje misli, kao u klupko hladnih, debelih zmija.

Dejan je zapazio da odmiču od hotela, i trudio se da zapamti put. ]utao je i on. Bilo je pet minuta do osam. Psihijatar se zaustavio i okrenuo prema njemu. Dva puta ubo ga je prstom u rame: “Ja vam to neću dozvoliti!” Okrenuo se i istim putem pošao nazad. Dejan je ostao, zbunjen. Nije znao šta da radi. Bilo mu je glupo da potrči i prestigne psihijatra, još gluplje da pređe na drugu stranu ulice i požuri prije njega. Gušio se. Slika malih bijelih ljudi od gipsa miješala se sa njenim licem iza dva reda žica. Pred njim je zazvonio tramvaj. Utrčao je u njega, pored ljudi u redu, ne mareći za njihovo glasno negodovanje. Gledao je kroz prozor kako tramvaj promiče pored mladića sa zlatnim naočarama i potkresanom bradom. Sa druge strane ulice nailazio je hotel. Na stepeništu je stajala ona. Iako ništa nije moglo biti isto, sve na njoj bilo je kao kad je prvi put ušla u kancelariju i upoznala se sa njim. Boja i kroj duge suknje, bijeli džemper, cipele sa potpeticom.

Tramvaj se zaustavio pedesetak metara dalje, vrata otvorila, ljudi izašli, ušli, vrata ponovo zatvorila, tramvaj krenuo. On je još uvijek bio u njemu.

Ulična rasvjeta postala je jača, saobraćaj gušći, gužve veće. Odjednom se uplašio svoje naprasne odluke. Probio se do vrata i na sljedećoj stanici istrčao. Potrčao je uz šine. Malo dalje pruga se račvala, i nije znao kojim od dva kraka da nastavi. Izabrao je jedan. Pogrešan. Požurio je prečicom, zalutao u uskim i neosvijetljenim ulicama, ponovo se vratio do glavnog trga, uzeo taksi, našao hotel, ali nje nije bilo na stepeništu. Ni u holu. Nije bilo ni poruke za njega.

Čekao je cijelu noć, u baru, do zatvaranja, a onda na ulici ispred hotela, do svitanja. Mislio je na svoju ženu. I u nju je bio zaljubljen, jednom davno, i nju ljubio zagnjuren u valove teške crne kose, i njena ramena pečatio otiscima svojih zuba. Ili je to bila samo strast, a on ponesen njome, kao pozorišni plakat mlazevima perača ulica.

Uveče se vratio u Moskvu i sutradan najavio povratak u Beograd. Saradnike je uveo u svoje projekte i razdijelio im knjige i diskete. Posljednja slika iz Rusije, sa moskovskog aerodroma, bila je naslovna strana nekih novina, sa licima vojnika u blatu Čečenije. Prvi put je tada, dok se avion dizao u nebo, pomislio da veliki rat koga se svijet boji već traje, i da više nema kutka na zemlji gdje mu se može sakriti i uteći. Nije imao kome i šta da kaže u Beogradu, i prvim vozom produžio je za Bar.

Još se žarilo nad kršem kad je izašao iz autobusa i zaputio stričevoj kući. Bio je siguran da će ženu zateći u crnini, za strinom, ali vrata su bila zatvorena, a tama iza njih hladna i tiha. Čuo je ciku i smijeh djece, i sjetio se plaže na jezeru. Žena je prala rublje, u koritu. Haljinu sa tankim naramenicama vezala je u čvor sa strane.

Djeca, gola i preplanula, šljapkala su po plićaku i pravila kolače od blata. Dječak ga je prvi vidio i rekao to majci. Okrenula se. Pramenovi mokre kose bili su joj zalijepljeni za obraze i vrat. Prešla je podlakticom preko obrva i usana, i kao da je tako navukla na lice ledenu masku nesigurnosti i straha. Djeca su to osjetila, i privila se uz nju.

“Došao sam po vas”, rekao je Dejan.

Do večeri je bio nespretan sa djecom i jedva je dočekao da, začarana pričom iz knjige, na majčinom krilu zaspu. On je sjedio za stolom, a ona na rubu kreveta, raspletene kose, u dugačkoj bijeloj haljini za noć. Pričao je o Moskvi, o svom radu, o planovima, o strininoj zemlji u Slavoniji. Zatim je kleknuo ispred nje, uzeo njene ruke u svoje, i stavio ih na svoje lice. Gledao je u nju pogledom očajnika, koji moli za pomoć, spas, život.

“Za ono što si ti htio, potrebna su dva života. A tebi su uzeli i ovaj jedan”, rekla je, i povukla njegovu glavu u svoje krilo. Prvi put, poslije tri godine, mogao je da zaplače.

Ispred male, u bijelo okrečene kuće, oslonjen leđima na sanduk sa kalifornijskim glistama, sjedi Dejan Boljević. Ima trideset tri godine i više je sijed nego crn. Dva crna jareta ližu cvijet od soli u njegovoj ruci. Djevojčica, sin i žena smiju se, kad u moru podivljalog žita naiđu na bokor jagoda. Dejan ih gleda. Onda mu se pogled i misli otmu, i polete, preko topola i bagremova, niz ravnicu, na jug, prema Sarajevu.

Nenad Veličković, Đavo u Sarajevu
Zbirka priča (DANI, Sarajevo) objavljena je 1996. godine, a potom dva puta u Splitu (Feral Tribune) i ponovo u Sarajevu (Omnibus) 2006. Većina priča objavljena je u časopisima.

+

Komentari Zokster Something

2008-08-13T10:43:00.003+02:00

Na izlasku iz Srbije

by Kiklop

P.S.

Šta kaže Internet pročitajte u komentaru

2008-08-12T11:52:00.005+02:00

Staša Zajević: Srbija se mora smestiti u svoje granice

ANTERFILE

"Žene u Srbiji su najhrabrije na Balkanu"

NN: Da li bi glas "Žena u crnom" bio jači da vam se pridruži više muškaraca? Da li je muški glas jači od ženskog?

ZAJEVIĆ: Kada govorimo o mirovnim aktivnostima, glas žena u Srbiji je apsolutno jači, one su najhrabrije na Balkanu.

NN: Zašto je to tako?

ZAJEVIĆ: Zato što one znaju kako je naporno održavati život i održavati komunikaciju među ljudima, kako je teško tkati pokidane veze. To znamo i na ličnom i na društvenom nivou. Moralno smo senzualnije i brine nas što je toliko zločina počinjeno u naše ime.

NN: Ali zašto su tolike razlike u hrabrosti i senzualnosti ako su žene te koje odgajaju muškarce?

ZAJEVIĆ: Ali odgajaju ih i škola, mediji, država, vojska, a žene su samo jedan od faktora socijalizacije i vaspitanja.

Rubina Čengić
Nezavisne novine, 18.7.2008.

2008-08-11T11:33:00.004+02:00

Mačići, još ne progledali, ostavljeni pored kontejnera

Ugao ulica Miloša Trebinjca i 6. oktobra

by Kiklop

2008-08-10T18:28:00.006+02:00

Photobunt beleži - Ljubanovići u Regenzburgu

Menda i Sinko se nisu "eksponirali" :)

kiklop sleeps in WG

__________

mawena & peter (saint) (cathedral) (regensburg)

5 Responses to “mawena & peter (saint) (cathedral) (regensburg)”

1. mILETA says:
July 28th, 2008 at 11:14 pm

Pa ne vidi se katedrala!

2. pezza pan says:
July 29th, 2008 at 4:33 pm

Ssta kass, ne vidi se? Boga mu poljubim, pa ssta chemo sad, katedrala ispala iz kadra?!

3. kiklop says:
August 5th, 2008 at 8:18 pm

Katedrala probija oblake, ravno do boga :)

4. pezza pan says:
August 6th, 2008 at 9:55 am

Pa ne vidi se bog! :)

5. kiklop says:
August 7th, 2008 at 12:35 am

E, nije stao :)

__________

kiklop at vernissage 2

3 Responses to “kiklop at vernissage 2”

1. kiklop says:
August 4th, 2008 at 1:06 am

Hehehe… prija mi Evropa bas :)

pezza pan says:
August 4th, 2008 at 3:35 pm

Za odmor, sport i razonodu :)

3. kiklop says:
August 5th, 2008 at 8:17 pm

SSto se sporta ticce, omiljena sportska disciplina mi je spavanje uz otvoren prozor :) Na drugom mestu iliti do nje je preletanje pogledom preko krovova regenzbursskih :)

Posted by: pezza pan in Blog

2008-08-09T15:10:00.006+02:00

Nakaznik je stigao

Nakaznik, novi član Net1zen virtuelne blog komune je stigao i ostaće jer nema gde :) Dolaskom Nakaznika virtuelna blog komuna porasla je do broja šest (Net1zen (blog), Net1zen (vesti i radio), Net1zen (video), Procedura, Radoye’s Ramblings). Rečenicom jednom - na jednom mestu najbolji :)

Kako to Nakaznik radi pokazuje primer:

Šilja iz pakla

Pre jedno mesec dana, jedne noći, tu negde pred zoru, prenuo sam se iz sna pun nekog neodređenog osećaja teskobe. Otvorih oči i vidim - Na sred moje sobe stoji Šilja i gleda me!

- Zdravo Šiljo, oslovih ga, jesi li to ti?!?

- Jeste, ja sam Šilja, Šilja iz pakla... odgovori on.

- Odkud ti ovde?

- Došao sam da budem sa tobom, zauvek!

- E?

- Više nikada nećeš biti sam!

- …

- Gde god da ideš, i ma šta da radiš, uvek ću biti dvojnik tvoj...

Od tada, Šilja je uvek sa mnom... Postao sam Šiljina žrtva…

4 Responses to “Silja iz pakla”

1. maryjane Says:
August 4th, 2008 at 12:48 pm

You’ll Never Walk alone:))))))

2. kowalsky Says:
August 4th, 2008 at 10:16 pm

meni se onomad, na isti takav nacin, ukazao pacov kojem smo, eto, unapred smislili i ime. zvao se savlador freak.

3. 2b0rn0t0b Says:
August 8th, 2008 at 10:22 am

Nakazniče,
blago tebi….Ajd sredi da meni u san dodje baja Patak, nesto sam u frkici sa protokom keša…pa, ko velim……

4. Dr.Fuzz Says:
August 8th, 2008 at 12:19 pm

Sredit cu sa Siljom da ti navrati Mini ili Pata pa da mozes malo da se zezas sa njima preko noci…

2008-08-08T15:24:00.003+02:00

Ćeraćemo se još i Valcer sa Baširom

Darko Kovačević: :) malopre sam prevodio nekom Novozelandjaninu "Ćeraćemo se još" od Matije :)

Me (Nandor Ljubanović): Ku-ku! Čovek to ne razume, to je lokalni folklor...

Darko: ЋЕРАЋЕМО СЕ (could mean "pursue", but can mean "shoot out" )

Ћераћемо се још. (we'll pursue each other more)

Ћераћемо се по гори, (we'll pursue on mountains)

Гори и горама, (mountains and woods)

Ћераћемо се још, (we'll pursue each other more)

По ливади, (on prairie)

Ливaдици и ливадама. (on meadow and fields)

Ћераћемо се још, (we'll pursue each other more)

По шуми, (in the woodland)

Шуми и шумицама. (in the forest and coverts)

Ћераћемо се још, (we'll pursue each other more)

По стази, (on the runway)

Стази и стазицама. (over footpath and pathways)

Ћераћемо се још, (we'll pursue each other more)

Док не станеш, (till you hold)

Станеш или панеш, (either stop or drop)

Панеш и нестанеш. (lost and disappear)

Нестанеш, зато што, (disappear because)

Смо се ћерали, (we pursued you)

Јер смо ти ућерали, (cause we got you)

me: Nešto kao usmena književnost Maora :)

Darko: pa nije, to je univerzalni jezik mržnje :)) i, koliko se sećam, to je poema nekih 30-50 strana dugačka

me: Jeste, nisam uspeo da je pročitam, nervirala me fest...

Ne moram baš svako smeće da iščitam da bih znao da je smeće :)

Darko: to je bilo još 90-ih, kad je to izašlo. pa, bez obzira na motive, izuzetno je jaka poema, nikad nisam video tako decidirano iskazanu mržnju.

me: Sećam se, tad je bilo od Mateje i ono - Jasenovac, najveći srpski grad pod zemljom.

A, je l' ima to prevođenje Matijine poeme Novozelanđaninu neki uvod?

Darko: pa, vezano za latinski "homo hominis lupus est", i za bliskoistočne sukobe...

Da, pogledao sam ovaj film koji je pobedio na festivalu, ovaj Izraelski animirani film. jako je dobar, ali strašan, jeziv.

me: Subotičkom festivalu?

Darko: da. "Valcer sa Baširom". Animiran je jer niko ne bi želeo da ga uživo snime da priča o tom masakru.

me: Ima ga na Internetu?

Darko: pa, ne znam, ovde je pušten baš sa trake, u amfiteatru, kao za novinare.

me: Biće, biće... okačiće ga već neko.

Darko: vrlo je interesantno obrađen. ne znam da li da ti ukratko ispričam ili da ti ne kvarim

me: Ispričaj, pa da onda ovaj čet sve sa prevodom Ćeraćemo se još okačim na Urbano zeleno :)

Hehehe, umetnost je ono što nam se dešava, šta ima tu da se izmišlja i fantazira :)

Darko: pa da. glavni junak je zapravo sam režiser, i počinje da ga muči to što se uopšte ne seća šta se dogodilo u Bejrutu 83, kada je bio mobilisan odn. vojnik.

Počinje da se raspituje kod prijatelja koji su bili s njim, i oni svi imaju rupu u pamćenju. ali njemu se, kako ih intervjuiše, polako vraćaju događaji i na kraju mu se složi priča, da je zapravo učestvovao u masakru Palestinaca u Bejrutu.

I na kraju još ide nekoliko minuta arhivskih snimaka, koji su napravljeni odmah nakon masakra ili genocida, kako ko već to naziva.

me: Masakr je manjeg obima, genocid je organizovano i sistematsko istrebljenje... naroda nekog, verske grupe, pecaroša i tako to...

Darko: a obrazac je tipičan i za ono što se dešavalo ovde: vojska drži mesto pod opsadom i ne meša se, a onda odnekud dođu neki paramilitaristi i fanatici za koje niko ne zna odakle su i pokolju sve živo. i onda, kad vojska "otkrije" o čemu se tu radi, onda već bude prekasno.

Darko: http://en.wikipedia.org/wiki/Sabra_and_Shatila_massacre

interesantno da je Mirčez, sa Procesom, imao besmu "Bejrut 83" (pesmu)

me: To je o tom dogadjaju...

Darko: aha, masakr se desio 82 i okarakterisan je kao genocid

me: SFRJ je reagovala na takve stvari... bar je brujalo u medijima...

Darko: no, interesantno je da se jedini verodostojan dokumentarac mogao uraditi samo u animirano-stripovskoj formi.

2008-08-07T13:59:00.000+02:00

Mawena uradila pirsing jezika

by Kiklop

2008-08-06T00:13:00.009+02:00

ZLOчинац / ZLOčinac

Drage/i,

QUEERIA - Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti
iz Beograda pokrenuo je malu internet kampanju "ZLOчинац"
kao odgovor na slavljenje Radovana Karadžića
kao srpskog heroja i na postere s njegovim likom
s potpisom "србIN", koje je štampao "Obraz".

Ovom kampanjom želimo da pokažemo drugu stranu
srpskog društva koja ne slavi ratne zločince,
koja ih ne proglašava herojima,
koja ih se stidi i koja uporno insistira na hapšenju optuženih
pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu.

Nadamo se da ćete podržati našu internet kampanju
i postaviti banner na vaš sajt ili blog,
i tako doprineti povećanju vidljivosti ove kampanje.

Banner dimenzija: 160x263

Link ka: http://www.un.org/icty/

Veliki pozdrav,
Pedja
_________________

Queeria Web Portal
Queeria Center
Queeria B92 Blog
Queeria MySpace
Queeria TV

2008-08-05T22:01:00.004+02:00

Sokovi biorevolucije

Danas u Maksiju
by Kiklop

Tekst ovijeh dana :)

2008-08-04T20:57:00.004+02:00

Poštovani Gospodine Direktore, U broju 7874 "Politike",

škljocni na image :)

almanah Nemoguće- L' impossible

2008-08-03T14:39:00.001+02:00

Odmor je prošao, a sad po godine robije

U Regenzburgu nam je bilo kao mačku Tomasu na slici :)

by Kiklop

S vremena na vreme,
rečju i slikom,
vraćaću se u srpsku budućnost,
u našem slučaju,
u regenzburške dane.

Nastavljam blogovanje,
ono životu u Srbiji daje
maglovite crte ljudskog lica.

2008-07-21T01:00:00.003+02:00

Nekad je letijo jeroplan Vladimira Aleksića nad Pančevom

Doktor sleteo na nos

Poseban šarm svake varoši koja je držala do sebe u 19. poslednjem romantičnom veku evropske istorije davali su svakako zanesenjaci, sanjari i vizionari. Takav je bio i dr Vladimir Aleksić (1873–1911) po mnogo čemu bio je prvi u Pančevu. Rođen je u Banatskom Novom Selu, od oca Pavla i majke Sofije. Medicinski fakultet završio je u austrijskoj varoši Gracu, posle čega je kao lekar radio u Pančevu.

Zahvaljujući Aleksiću, varoš je dobila prvi privatni sanatorijum za hidroterapiju, u današnjoj Zmaj-Jovinoj ulici. Sanatorijum je bio savremeno opremljen i postojali su svi uslovi za primenu savremene fizikalne terapije. Ustanova koju je osnovao dr Vladimir Aleksić, prema tada izdatom prospektu, imala je rendgen aparat, lampu za ultraljubičasto zrečenje, laboratoriju za mikroskopske, bakteriološke i hemijske preglede. U zgradi kraj sanatorijuma bila je operaciona sala, a u visokom parteru nalazile su se sobe. Specifičnost sanatorijuma bila je terapija hladnom i lekovitom vodom.

Kupatila su bila u suterenu. Pacijentima su prijale terapije sa ugljenom kiselinom, električnom strujom, kupke sa jodom, sumporom, gvožđem i peščanim blatom. Na krovu, sa unutrašnje strane zgrade, bilo je improvizovano sunčano i vezdušno kupatilo od dasaka. Bolesnicima je na raspolaganju bio i lepo uređen park u dvorištu. Zbog finansijskih teškoća, sanatorijum se nije održao ni deceniju.

Dr Vladimir Aleksić je bio veoma obrazovan, neobičan, čovek raznih interesovanja. Prvi je u Pančevu 1908. imao automobil, a bio je i pionir vazduhoplovstva u ovoj varoši. Dopisivao se sa čuvenom braćom Vilburom i Orvilom Rajt, koji su prvi poleteli 1903. Pančevački lekar je sam konstruisao letelice. Ostalo je zabeleženo da je 1907. startovao leteće modele sa terase svog sanatorijuma.

Izradu dvokrilne jedrilice započeo je 1908, a završio na jesen naredne godine. Probni let usledio je 17. oktobra 1909, pomoću starta zategnutim gumenim užetom. Jedrilica je imala raspon krila 12 metara i uspela je da se vine 15 metara visoko. Zbog snažnog vetra i nedovoljne stabilnosti srušila se i oštetila, a njen konstruktor dr Vladimir Aleksić tom prilikom je lakše povređen.

Pre jednog veka, čovek koji je želeo da leti, poput doktora Aleksića, morao je biti ujedno pronalazač, konstruktor, mehaničar i pilot. Posle popravke jedrilice, nastavio je da leti. Pančevački doktor je razmatrao kako da u jedrilicu ugradi motor, ali ga je sprečila prerana smrt.

Dnevnik online
VOJVOĐANSKI POTKONTINENT
Novi Sad, petak 24. decembar 2004. godine

2008-07-20T14:09:00.001+02:00

Noćni rad

Septic, klub "ELektrika", Pančevo, 9. april 2007.
By Anonim

2008-07-19T15:55:00.005+02:00

Porodica Ljubanović u WG-u (Wohngemeinschaft)

by Kiklop

2008-07-18T00:40:00.009+02:00

Radovane, zemlja ti se radovala!!!

Radovan Karadžić, u krvi do kolena, svečano dočekan u Hagu.

By Kiklop

2008-07-17T14:18:00.003+02:00

Mali građani

Eto, prošlo je pola decenije od prve inkarnacije programa Mladi autori Evrope i palićki festival je postao vidno rasterećeniji. Ni traga ni glasa od užurbanih japija i stresom šutnutih organizatorki. Svi nervozni i jako važni tehničari su netragom nestali. Producenti su stomake zamenili za zavoje, a lokalne starlete su ustupile mesto mlađim, profesionalnijim i ljubaznijim operaterkama. Piskarala se trude da budu nevidljiva, a svi VIPovci su se povukli u vile. Vidokrug se suzio na filmove. Kako i treba.

Još jednom su mali ljudi napravili nešto zbog čega će život imati smisla. Duh će se oplemeniti a mozak izoštriti. Fajterski senzibilitet će ponovo učiniti da se osećamo kao ljudi. Kockice će se složiti u slagalicu i beskrajna partija poetskog ping-ponga će početi.

Zašto je to bitno? Zašto je važno odmaknuti se od svakodnevne opsene oličene u izlizanoj frazi „ja baš volim svoj posao“? Zašto je esencijalno da put do konačnog besmisla bude popločan vrlinom i porukom da nije kasno za ljudski rod?

Zato, dragi moji, jer je život jedan i ne vredi da se straći u ropstvu i neznanju. Zato, prijatelji moji, jer je važno da krečimo duhom zidove obložene nikotinskim naslagama masne ideologije lažnih izbora.

Zato je, baš tu, kraj suicide cityja, trebalo da se zametne seme evropskog filma toliko kvalitativno udaljenog od populističkih produkcija Hollywooda, Bollywooda ili Nollywooda. Seme koje je izraslo u predivnu, plodonosnu biljku koja će odolevati svim krčiteljima umetničke šume. Biljka čiji plodovi neće donositi tržišnu vrednost, ali će utaživati duhovnu žeđ i pružati utočište za večita preispitivanja.

Lučonoša tog senzibiliteta je program Mladi autori Evrope koji osvetljava pravednu stazu kroz mračne predele dirigovanog populizma. Program koji iznova osvežava i nepogrešivo vuče liniju koja spaja slobodne i nepomirljive. Program koji budi i tera na razmišljanje, i koji, pri tom, ne nudi odgovore nego, radije, postavlja pitanja. Kako iskonska, tako i trivijalna.

Jer, kakvi bi mi to subjekti bili u konačnoj vožnji života, da ne pokušavamo da pronađemo odgovore koji će pružiti bar malo smisla i olakšati pretešku površnost svakodnevnice. Kakva bi, najzad, svesna bića bili, da na životne izazove odgovorimo pukom reprodukcijom i banalnim ponavljanjem svakodnevnih rituala.

I tako seljani polako postaju pravi mali građani koji se kulturom brane od nedaća ropstva i besmisla postmodernizma, dok im u metafizičkoj tišini u sred šume filmsko platno osvetljava lica koja se pitaju kako li su dospela dovde.

Brave New World
Procedura by Zoran Trklja

2008-07-16T16:32:00.002+02:00

Porodica Ljubanović na odmoru u Njemačkoj :)

Ove redove ispisujem petnaestog i krećemo oko 19-20h. Blogger nudi mogućnost zakazivanja objavljivanja posta (Vaš će se post automatski objaviti 16/07/08 u 16:32.), pa, što da ne iskoristim.

Na put idemo new opel askonom starom 22 godine, a u međuvremenu smo je doveli u besprekorno tehničko stanje. Na komentare: "S ovim autom idete!?" ne bih se osvrtao, mada:

1. Ako auto zvekne oko Subotice, godišnji provodimo na Paliću.
2. Ako gekne oko Budimpešte, čeka nas Balaton.
3. Ako umre oko Beča, Prag nam širi ruke.
4. Ako crkne oko Linca, Petar će doći po nas i odmor ćemo provesti kako je i planirano - kod njega u Regenzburgu.

Sve u svemu, hvala na podršci :)

2008-07-15T13:22:00.001+02:00

Zec na majici

pojavio se kad je tata (Zoran Trklja - Procedura) skinuo ranac

by Vanja (kćer)

2008-07-14T12:41:00.003+02:00

Pesnik i pas

S Radomirom Konstantinovićem često razgovaram telefonom. Raspitujući se kako podnosi svoj beogradski život, viđa li koga i zašto. Jer znam da u svojoj izbirljivosti nije voljan da mu svako izađe na oči, nego samo po neko. On onda kaže, pomalo podsmešljivo, kako vida jednog psa. Počeo je taj džukac bez ikakvog pedigrea da dolazi u neveliki park, i pred klupu na kojoj Rade i njegova žena katkad posede malo na suncu. Ispostavilo se da ih ovaj pas smatra prijateljima, umiljava se onde i izvodi im kojekakve kerefeke a oni, za uzvrat, hrane ga i češljaju. To je vrlo važna stavka ove družbe, Radetova žena ima poseban češalj za ovu milu zverku, uvek neočešljanu, a veselu.

Tako potraje kratki čas tog psećeg frizeraja, potom dolazi i

mali

doručak iz papira, kasnije svak ide na svoju stranu. Piscu "Filosofije palanke" ne da mira pitanje: kome njihov pseći prijatelj pripada, gde stanuje. Pa onda počinju da ga prate, do jedne starinske kapije u tom delu grada, na Vračaru, nedaleko od poznate Kalenićeve pijace. Taj kraj zaslužio bi posebnu hroniku, jer u malim i velikim kućama živeli su i još ponegde žive stari, uvaženi građani beogradski, profesori, pisci, lekari, ko zna ko sve ne, a eto, sada se otkrilo da i ovaj pas, napokon očešljan, stanuje u ulici Černiševskog. Jer od svega po tom gradu, ostao je još po neki naziv ulice iz ranijih vremena, pa ime ruskog pisca i nadalje stoji na onoj tabli, mada niko više ne zna, a trebalo bi da se sete njegovog trajno važećeg naslova: "Šta da se radi"?

Eh, kada bi i ostali stanovnici ovog kraja očešljali svoje kose, a najpre svoje duše; to je danas skoro nemoguće. Pa zato ostaje ovaj pas za pesnika naše sudbine, Radeta Konstantinovića, o cijem zdravlju raspitujem se na daljinu, i o duhu njegovom, sasvim posebnom i nepotkupljivom. Iako prinuđen je da na tom bregu, vračarskom, živi, u ulici neočišcenog snega, među tmurnim i neveselim ljudima, jer kako, recite mi, bili bi veseli stanovnici jedne ovakve ulice, jednog ovakvog kraja, jedne onakve zemlje? U kojoj čovek jedva da stekne jednog psa, polugladnog i kudravog, bez ikakvog porekla, a sasvim ljubaznog.

Među psima zapravo mnogo je raširenija ljubaznost nego među ljudima, samo se o tome ne zna, ili se ovo krije. Teško je tu činjenicu ljudskom stvoru priznati, a ipak je tako. Jer psi nemaju ono osećanje nacionalno, koje kvari život svakom ljudskom stvoru, znaju oni jedino da su psi, a kako će uspeti u toj psećoj kosmopolitskoj situaciji da prežive, to još ne znaju. Pa zato, ako si pas i imaš sreću da se sa filosofom i pesnikom, nekim slučajem, sprijateljiš, moraš ovu družbu čuvati po svaku cenu.

Eto goleme sadržine za palančane u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara: filosof koji se druži sa psom, to je skoro osoba besmislena, sumašedša. A upravo je to umni čovek Konstantinović predvideo u svojoj knjizi: "Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu", nikakvog nereda ne sme biti u ovom savršenom provincijalnom antisvetu, lažnom svetu suprotstavljenom onom koji ipak negde izvan postoji. A u toj njihovoj rupi, požarevačkoj ili već ko zna kakvoj, psi imaju biti posebno, ljudi posebno. Znamo mi tog dekadenta, profesorskog sina i prijatelja Beckettovog! Pa taj R.K. već pre pola stoleća napisao je tekst "Pas koji puši"; nije li to sramota za nas, ljudsku rasu, osobito srpsku! Jer pas je ionako u ovom populusu, većinom seljačkom, džukela, koju treba držati na lancu i koju valja rinuti nogom kad god je moguće.

Izašao je pesnik Konstantinović u maleni park na uglu, iz svoje krletke na šestom spratu, kao što se izlazi u prirodu. A "izlazak u prirodu", napisao je on sam, "jeste izlazak u čulnost, u čulno životinjstvo". "Priroda", međutim, veli on "ma u kom njenom obliku, ne može da bude u palanci. Prema prirodi, duh palanke, u apsolutnoj vernosti svojoj zatvorenosti, odnosi se onako kako se odnosi prema svetu" koji je "oličenje otvorenosti. Priroda je poricanje palanke isto kao i svet, upravo po ovom načelu otvorenosti. Dodir sa prirodom je dodir sa iracionalnom otvorenošću koju ovaj duh (palanke) ne uspeva da racionalizuje."

Onda se raspitujem o tom malenom parku i o klupi na kojoj književnik voleo je da na suncu sedi, a Radomir veli mi da toga više nema, da su klupu nekuda odneli a čitav teren prekopavaju. Događa se ovo i u mnogo manje sumanutim zemljama, da se odjednom bace na nekakvu zelenu tratinu, izruju je bagerima, a hoće li onde nići golema robna kuća ili garaža, to se u početku i ne zna. Na svaki način, oteli su klupu mome prijatelju pesniku, u mutnom i neveselom gradu beogradskom, pa sada nema kamo, kada za kratko pokuša da kroči iz svoje ampule prepune knjiga u visini one tamne kuće. A što je najgore, nema gde ni pas više da ga sretne, psu je takođe poremećen život na brdašcu vračarskom, koje se podiže od Slavije prema poznatoj pijaci, a da li čovek uopšte može nekuda stići, penjući se onamo, ostaje neizvesno.

U tom gradu Radomir Konstantinović napunio je juče osamdeset godina.

Bora Ćosić,
Feral Tribune, 19.03.08.

2008-07-13T11:53:00.006+02:00

Poštar donosi pismo

(Klenovnik, Varaždin)

zanimljiv motiv (1974) - 10,00 HRK

Aukcije.hr

2008-07-12T00:16:00.003+02:00

Sašu Ilića iz Beograda i Dragana Radulovića iz Budve

uprkos brojnim poetičkim i stilskim razlikama spajaju...

Na početku romana Auschwitz Cafe govori se o ulozi posmatrača bez čije bi podrške zločin bio neizvodljiv, a Saša Ilić se u svojim esejima uporno bavi analizom kulturnog modela koji je ratove i zločine učinio poželjnim. Dakle, da li su zločinci jedini krivci za počinjene zločine?

Dragan Radulović: Ne, naravno. Možda su zločinci na terenu još i najmanje krivi, iako se na žalost samo njihova odgovornost može krivično procesuirati. Ako pažljivije pogledate te ljude, vidjećete da u njima nema ništa dijabolično, ništa supstancijalno zločinačko. Mnogi od njih su banalni, poput Ajhmana u knjizi Hane Arent. Nastavili bi oni da žive svoje živote, da im u jednom trenutku nije dopušteno da ubijaju bez straha od kazne. Stvarni krivci su pripadnici nacionalnih elita: političari, popovi, akademici, privrednici, pisci, novinari… ljudi koji su umjesto da misle i pozivaju na razum – huškali na rat i pomamljivali ionako sluđen puk. Pravi zločinci su projektanti, ideolozi i apologete krvoprolića, a izvođači na terenu su ljudske nesreće, potrošna roba, njih se nakon obavljenog posla svi odriču, ponajprije oni koji su im i stavili kamu u ruke. Međutim, ne treba zaboraviti ni posmatrače, onu navijačku gomilu koja je uživala u zločinu iz druge ruke, koja je devedesetih godina vlastite nekrofilske porive zadovoljavala ispred TV-ekrana, dok je u čarapicama gledala izvještaje s fronta i naslađivala se pornografijom smrti, najprisutnijem TV-žanru toga vremena… Ti ljudi još uvijek smatraju da nije problem u projektu, već u projektantima koji nijesu znali da ga izvedu kako treba. Oni i dalje tragaju za vođom koji će biti srećnije ruke.

Saša Ilić: Tu je zapravo reč o razlici između krivice i odgovornosti. Zločinci zaista jesu jedini krivci za počinjeni zločin ali je zato zona odgovornosti zaista široka. Tu možemo govoriti o odgovornosti političara, intelektualaca pa i čitavog društva. Istragom zločina bave se sudovi a odgovornošću društva i njegovih predstavnika mogu se baviti najrazličitije institucije. U društvima koja su doživela kolaps kao što je to slučaj u Srbiji, ovim problemom se bave neki mediji, nevladine organizacije, pojedinci, umetnici pa i pisci. Otpor ovakvom stavu je izuzetno velik i kada je literatura u pitanju, dolazimo do estetičke dogme o metafori. Većina naših kritičara smatra da književnost treba da ostane u zoni lepe (ali prazne) metafore. Zato je Goran Petrović izuzetno važan književnoj eliti, zbog toga je Milorad Pavić bog Savaot srpske književne scene, zato je prihvatljivo da nam tri Mojre (Isidora Bjelica, Jasmina Mihajlović i Mirjana Bobić) ispredaju svoju paučinu gluposti sa TV ekrana. I obrnuto, zbog toga Bora Ćosić nije važan toj istoj eliti, zbog toga je Mirko Kovač „loš pisac“ itd. Dakle, društveni konsenzus o metafori filtrira scenu.

Sećate li se otmice u Štrpcima?
(Ulomak)
ELEKTRONSKE NOVINE, 13.07.2008, NEDELJA

Pronašao na Zokster something (By Mioba)

2008-07-11T00:41:00.002+02:00

Tattoo 03

by Kiklop

2008-07-10T23:57:00.001+02:00

"Demokratija je apsolutno neophodna,

ne zato što su ljudska bića savršena, već upravo zato što su nesavršena"

rekla je danas, Kondoliza Rajs, američka državna sekretarka

2008-07-09T00:07:00.003+02:00

Najmanji koš na svetu (neprovereno)

by Kiklop

Ulica Georgi Dimitrova 2 od A do D, ispred Vojne ambulante

2008-07-08T21:44:00.003+02:00

Pašće teška kiša

O, gde si to bio, plavooki sine?
Iz kakve to, mili, dolaziš daljine?

Posrtah niz deset maglenih planina,
Duž šest vrludavih tumarah dolina,
Bejah usred sedam ojađenih gora,
Suočen se nađoh sa sto mrtvih mora,
I najdublje zađoh u čeljust stratišta,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

I šta si sve video, plavooki sine?
Šta sve vide, mili, usred te tuđine?

Novorođenče međ vucima što reže,
I drum od dragulja od koga svi beže,
Crne šume videh, i krv po tom drvlju,
Ljude s čekićima zamazanim krvlju,
Poplavljen trem videh, a u toj baraci
Trista govornika s jezikom u šaci,
I oštre mačeve i puške hajduka
Što ih je nejaka dečja vukla ruka,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

A šta li si čuo, plavooki sine?
Šta li si sve čuo usred te tuđine?

Čuo sam gromove što preteći hukte,
Vale što svetove spiraju i lome,
Hiljadu bubnjara čije ruke bukte,
Hiljade što šapću a nemaju kome,
Jednog što mre dok se svi od smeha grče,
I pesmu pesnika što u jarku crče,
I vapaje klovna zapalog u govna,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

A koga si sreo, plavooki sine?
Koga si sve sreo usred te tuđine?

Kraj mrtvog konjića video sam luče,
I belca što jaše neko crno kuče,
Devojku čije je telo vatra ždrala,
Devojčicu što mi s neba dugu dala,
Sreo sam čoveka ranjenog u ljubav,
Drugog što doveka od mržnje je gubav,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

Pa šta ćeš da činiš, plavooki sine?
Šta misliš da činiš, kada ovo mine?

Pre nego što kiša, teška kiša, line,
U dno prašumskoga otići ću mraka,
Gde je puno ljudi a svi praznih šaka,
Gde otrovno seme plovi rečnim tragom,
Gde se dom sparuje sa tamničkom vlagom,
Gde su dželatima lica sakrivena,
Gde glad ružno štrči, duše krije sena,
Gde je crno boja, nula mesto broja...

Sve ću onda reći glasom ili dahom,
Ili makar samo mišlju svojom plahom,
Blesnuću sa hridi, da sav svet to vidi,
I, na kraju moći, pučinom ću poći;
Pre no što, klonuo, zapevam za braću,
Dok budem tonuo, svoju pesmu znaću.

A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

Bob Dilan & Dragoslav Andrić

2008-07-07T00:38:00.003+02:00

Konjče

by Kiklop

- Mogu li da slikam konjče?
- Može... A, što?
- Ima tužno lice.
- Ne znam što je tužan, jeo je danas.

2008-07-06T12:22:00.003+02:00

"Znate kako je Niče poludeo?

Posmatrao je jednog dana na ulici neku konjsku zapregu, i konjčeta kako se muči u njoj, prišao mu, zaglio ga i briznuo u plač. Zatim je ostatak života proveo pod starateljstvom. To su činjenice, to se zna."

Izvor: Na Netu svega ima, a sad, da l' je istina i koga to zanima?

2008-07-05T11:55:00.004+02:00

Laibach, "America"

Live, Berlin, 12.11.06.

Live, Moscow, 22.09.07.

2008-07-04T10:42:00.005+02:00

Ameriko, srećan ti rođendan!

Pančevac, 4252, 4. jul 2008.

Naslovna

Ameriko, srećan ti rođendan!

Svim državljanima Sjedinjenih Američkih Država koji žive ili trenutno borave u Pančevu, kao i bilo gde na planeti Zemlji, čestitamo 4. jul, Dan nezavisnosti, sa željom da ga radosno provedu. U isto vreme, dugujemo najiskreniju zahvalnost građanima SAD na svemu što su, preko budžeta svoje države i na druge načine uradili za građane Srbije koji koriste američku pomoć, a time i za sve nas, uvereni da bi bez tih humanih gestova uzajamnosti i solidarnosti naroda Amerike prema narodu Srbije mnogi ljudi u našoj zemlji živeli daleko teže, u mnogo gorim uslovima i izloženi višestruko većim egzistencijalnim problemima.

Građani Amerike, srećan vam rođendan i hvala vam na svemu što ste dosad učinili za Srbiju.

Pančevac (comentari)

Blog Zokster SOMETHING (Juče)

2008-07-03T12:12:00.000+02:00

Rimski ideal

Drugi će, verujem, mekše mjed izrađivati kao da diše, vajati iz mermera živa lica, govoriće bolje, i meriće puteve nebeskih tela, i kazivaće unapred kad će koja zvezda izići. Ti, Rimljanine, nauči da vladaš narodima; to će biti tvoja umetnost, i da donosiš zakone mira, da štediš pobeđene i da savlađuješ ohole.

Publije Vergilije Maron Eneida, VI pevanje, stihovi 847 - 853 Prevela Jevrosima Drašković

2008-07-02T12:43:00.000+02:00

Pančevo, 21- 22 april 1941. godine

hvala Slavujki

2008-07-01T01:06:00.002+02:00

Menda si kupila suknju i sandale

by Kiklop

2008-06-30T10:06:00.001+02:00

Crtice iz taksija iliti Prisluškivanje

01.
Zamisli da budeš majka lepog deteta! Nema ništa lepše!

02.
O isti ekser o koji je bila okačena Titova slika okačio ikonu.

03.
Staviću tamne naočare da me niko ne vidi.

04.
Idi, probaj s drugim, trećim, petim, stotim... Možda od svih njih sklopiš jednog po ukusu... bolesti svojoj.

05.
Ja protiv boga niti hoću niti mogu.

06.
Mat u tri poteza: rakija, pivo & džoint.

07.
Mogla sam ja da dopešačim tih deset metara ali to je gubljenje vremena.

08.
Obišao sam ceo svet, svuda se kaže hvala.

09.
Sve im slikaš sise, daj slikaj bar jednoj glavu da vidimo kakva je.

10.
Ovi samo obećavaju, čula sam da će do Nove godine biti kao za vreme Tita.

2008-06-29T13:17:00.000+02:00

Kiklop voli Pančevo

by Kiklop

2008-06-28T12:57:00.001+02:00

Pančevu je još samo homofobija nedostajala, "srbijanizacija" je završena

Dan ponosa i ljudska prava
Pančevac, broj 4251 · 27.06.2008.

Danas je 27. jun, dan koji se u demokratskom svetu obeležava kao Međunarodni dan ponosa homoseksualaca i lezbijki, u znak sećanja na policijsku raciju u njujorškom gej-klubu „Stonewall Inn”, koja se desila tog dana 1969. godine. Seksualno opredeljenje jeste lična, privatna i intimna stvar svakog pojedinca i pojedinke, kao takva i treba da ostane van javnog diskursa, pa prema tome nije predmet ovog teksta. Ovo je tekst o ljudskim pravima. Heteroseksualna većina u Srbiji snosi, dakle, odgovornost da stvori društvo u kome nijedan homoseksualac neće biti ni na koji način diskriminisan zbog svoje istopolne seksualne sklonosti. Neka zato onaj deo te većine koji ima predrasude prema seksualnim manjinama svih vrsta od danas počne da gaji drugačiji, tolerantan odnos prema Drugom i Drugačijem, ne ulazeći u to da li je ljubav osoba istog pola „nenormalna”, „bolesna”, „poremećena” i slično, jer nije. Bitno je da ljubav između ljudskih bića postoji; zar je bolje da se muškarac i žena mrze, nego da se dva muškarca ili dve žene vole? Neka onda oni koji čine tu istu većinu pomisle da tu, pored nje i oko nje, postoje ljudi koji sakriveno, pritajeno, žive paralelne živote, jer ne mogu bez straha i strepnje da iskažu svoj autentični seksualni identitet; jer bi samo zbog njega bili izloženi podsmehu, jer bi ih neki siledžija prebio, jer bi im zbog toga bila uskraćena jedna prava a druga ne bi mogli da ostvare. I neka svojim otvorenim stavom koji nastaje u istom takvom umu pomognu da i homoseksualci i lezbijke žive normalnim životom, na koji imaju pravo kao i svi ostali.

Nenad Živković

Pančevac Komentari

Pančevci izrazili protest zbog afirmacije Dana ponosa
Tanjug - Subota, 28. jun 2008. 09:15

PANČEVO - Centar Pančeva jutros je osvanuo oblepljen plakatima, crtežima i fotografijama kojima grupa ogorčenih građana protestuje protiv glavnog i odgovornog urednika lokalnog lista "Pančevac" Nenada Živkovića jer je u najnovijem broju na naslovnoj strani objavio fotografiju dvojice zrelih muškaraca kako se drže za ruke, šetajuci centrom Pančeva.

Uz to je povodom Dana ponosa, koji 27. juna obeležava dan osoba neuobičajene seksualne orjentacije, objavljen prateći tekst u kome se afirmiše ljubav ljudi istih polova i traži od gradana tolerantan odnos prema homoseksualnim sklonostima.

Na plakatama su građani ispisali različite poruke - dan sramote, bruka u "Pančevcu", ko vam je dao pravo da homoseksualce prikazujete kao uzor naš deci, Pančevo nije prestonica homoseksualaca, zloupotrebljena demokratska sloboda...

U pismu veće grupe odlučnih građana, kako su sebe nazvali autori ovih plakata, upućenom novom vlasniku "Pančevca" beogradskom biznismenu Dobrivoju Markoviću postavljeno je i pitanje - da li je moguće da centralno mesto na naslovnoj strani "Pančevca" zauzima provokativna fotografija homoseksualnog para a tek na petoj strani lista nalazi se tekst o užasnoj tragediji na Kotežu II kada je u požaru troje sugrađana izgubilo živote.

"Od 'Pančevca' smo očekivali da reaguje kao neka vrsta javne savesti što u gradu nije proglašen dan žalosti posle velike tragedije. Umesto toga dobili smo dan sramote za vas kao vlasnika koji je dao ogromne novce da bi novinari zlonamerni i prema vama i nama sramotili i vređali naše porodice i tradiciju lista i grada", navodi se u pismu vlasniku "Pančevca".

"Pančevac" i homofobija
B92 Vesti, 28. jun 2008. | 15:12 | Izvor: B92

Pančevo -- Centar Pančeva oblepljen plakatima protiv urednika "Pančevca" Nenada Živkovića, jer je taj list na naslovnoj strani objavio fotografiju dvojice muškaraca kako se drže za ruke.

Na plakatama, crtežima i fotografijama su građani ispisali različite poruke - "Dan sramote", "Bruka u Pančevcu", "Ko vam je dao pravo da homoseksualce prikazujete kao uzor našoj deci", "Zloupotrebljena demokratska sloboda".

V.D. glavnog i odgovornog urednika "Pančevca" Nenad Živković kaže da ti izlepljeni "plakatići", kako ih je sam nazvao, ne predstavljaju ozbiljan protest, već su samo malograđanska reakcija na tekst koji je objavljen u "Pančevcu", a koji govori o tome da svako ima pravo na svoj izbor i da zbog toga ne treba da bude kažnjavan.

"Hteli smo da ovim tekstom skrenemo pažnju javnosti da niko zbog svog seksualnog opredeljenja ne treba da bude diskriminisan. Eto, deo pančevačke javnosti je reagovao na način na koji je smatrao da je to potrebno, ali ja taj gest više čitam kao reakciju na jedan vruć šamar palanci nego na kao na neki ozbiljan protest", rekao je Živković.

Reakcije Kvirije:

Queeria - Gej portal - Beograd - Srbija - Gay portal - Belgrade...

i komentar u Pančevcu:

Queeria
queeria@gmail.com

Komšija Lazevski, mi smo svuda oko vas :) Vaša deca nas uopšte ne zanimaju, sve dok ne porastu veliki, veliki, veliki... jer je veličina ipak bitna.

Preuzeto sa Zokster bloga

2008-06-27T16:42:00.007+02:00

Završeno snimanje Zone mrtvih u Pančevu

Fotke preuzete sa Povratnički by Marija Samardžić

P.S.

Poslednja fotka ne pripada serijalu Povratnički,
predstavlja (privatnu) reakciju ex serBijanskog premijera
na parolu Kosovo je Srbija.

2008-06-26T15:52:00.005+02:00

Zaustavimo političko-prosvetno nasilje nad đacima i studentima

Ulomak

U današnjem globalizovanom svetu postoje samo dva suprotna pravca kretanja - modernizacija i propadanje. Najrazvijenije, najdemokratičnije i najstabilnije zemlje sveta su upravo one koje najviše ulažu u obrazovanje i nauku, to jest u razvoj i održavanje ljudskih resursa. Istovremeno, sve više se radi na promovisanju i širenju koncepata učenja kroz ceo život i obrazovanja za demokratsko građanstvo, koji su komplementarni i realizuju se u koordinaciji sa formalnim procesima obrazovanja.

Usvajanjem Lisabonske strategije EU je 2000. godine otpočela sveobuhvatan proces transformacije u društvo znanja. Postavila je sebi cilj da do 2010. postane najkonkurentnija i najdinamičnija privreda sveta, utemeljena na znanju, sposobnosti za održiv privredni rast sa većim brojem i kvalitetnijim radnim mestima, te većom socijalnom kohezijom.

Na ovu vizionarsku odluku EU uticale su i činjenice da su univerziteti u SAD i dalje prestižniji od onih iz EU, kao i da zemlje jugoistočne i daleke Azije sve više i uspešnije ulažu u obrazovanje.

EU je, istovremeno, otvorila neke od svojih programa iz oblasti obrazovanja i za zemlje Zapadnog Balkana, bez obzira na stepen njihovog formalnog procesa pridruživanja. Ovo znatno olakšava uključenje u globalne trendove koje diktiraju razvijene zamlje, bez obzira na najčešće neutemeljene sumnje o pravim pobudama koje stoje iza te odluke.

Uprkos svemu navedenom, Srbija se usled nedovršavanja ispunjavanja obaveza prema Hagu sa jedne, i borbe za “odbranu državnog suvereniteta i integriteta” nad i oko Kosova sa druge strane, kroz bojkot skupova i regionalnih inicijativa u kojima se Kosovo pojavljuje kao nezavisan politički entitet, još uvek neoporavljena od odliva mozgova, sankcija i ratova, ubrzano distancira od regionalnih i globalnih trendova razmene znanja i informacija.

Iako je mladih i obrazovanih u Srbiji sve manje, prosveta (i nauka) se ne smatraju “važnim resorima.” Zato ne iznenađuje i nedavni nagli porast maloletničkog nasilja. Ni naš socijalni ni obrazovni sistem nemaju razvijene preventivne i korektivne mere protiv ove opasne globalne pojave, kojoj se u razvijenim zemljama pridaje mnogo veća pažnja. Promocija tolerancije i koncepta škole bez nasilja još uvek su u domenu voluntarističkog ili opcionog, a ne obaveznog dela vaspitanja naših đaka.

Činjenice su surove. Budžetsko izdavanje za prosvetu u Srbiji je 3.5% BDP. Podaci iz aprila ove godine, koje je obelodanio Božidar Đelić, govore da 22% starijih od petnaest godina nema osnovno obrazovanje, da pola stanovništva nema osnovnu školu i da smo po tome na dnu Evrope. Srbija je jedina zemlja u kojoj je broj univerzitetski obrazovanih pao u poslednjh 15 godina, dok se istovremeno, na primer, u Portugalu udvostručio. Pola studenata napusti fakultet, a manje od 7% ga završi na vreme. 71% siromašnih imaju samo osnovno obrazovanje ili manje od toga. 20% srednjoškolaca napusti školovanje. Postoje indicije o izvesnim neslaganjima između ovih i podataka SZS na primer, ali su i jedni i drugi dovoljno alarmantni.

U novemebru 2007, OECD je Srbiju rangirao na 41. mesto, u delu tabele koji "statistički znatno zaostaje za prosekom OECD-a", a na osnovu PISA testa koji su polagali njeni učenici. Učenici iz Srbije nalazili su se pri dnu tabele i u istraživanju PISA iz 2003. godine, koje je tada obuhvatilo 41 zemlju.

Za ovako katastrofalne rezultate najmanje su krivi sami đaci. Oni su direktna posledica generalnog stanja u prosveti i odnosa države i društva prema njoj. Najodgovorniji su svakako SPS i radikali koji su vladali do 2000, kao i dve Koštuničine vlade, prva podržana od strane SPS a druga u kojoj je DS aktivno učestvovao. Pod SPS-om je, između ostalog, ukinuta autnomija univerziteta. I 2001.započeta reforma prosvetnog sistema, koja ja brzo postigla velike uspehe, zasutavljena je ubistvom premijera Đinđića. Usledio je svesno organizovani zaokret ka prevaziđenom ili duboko diskutabilnom, za šta je direktno odgovoran DSS, a DS učino vrlo malo ili ništa da to spreči. Proces urušavanja prosvete se do danas nije zaustavio.

kompletan text

2008-06-25T00:47:00.003+02:00

Papirni novac u Srbiji je neverovatno prljav

Svakodnevno se susrećem sa prljavim,
pohabanim, izgužvanim i iškrabanim novčanicama.
Često su pocepane & selotejpom spojene.
Najčešće pogrešno spojene.

Kad cenjeni/e sugrađani/ke
plaćaju selotejpovanim novčanicama,
sitnije apoene uvaljuju međ neselotejpovane,
a krupnije presaviju.

by Kiklop

2008-06-24T00:11:00.005+02:00

Potpisima do novog patrijarha

Facebook
News Feed
Predrag Azdejković skuplja potpise da se kandiduje za patrijarha.

Podrška
Between Predrag Azdejković and Nandor Ljubanović

Nandor Ljubanović Today at 3:22pm
Podržavam tvoju kandidaturu za patrijarha :)

E, sad, ne znam da li se moj glas važi: nekršten sam, u crkve ulazim isključivo iz turističkih pobuda, pobornik sam ideje da Crkva (za početak) plaća porez, a posle da se krivično goni zbog obmane, trubim popovima kad prelaze ulicu van pešačkog prelaza, smatram da je Amfilohije reinkarnacija magareta sa tigrovim zubima i tako to...

Predrag Azdejković Today at 3:24pm
Hvala, to će biti i moj predizborni program :D

Nandor Ljubanović Today at 3:41pm
Moram ti priznati, odnosno ispovediti se, mislim, to nikada nisam radio, kažu da je dušekorisno, a i kandiduješ se za patrijarha. Bio sam nevaljao jako. Blud i to ne računam, nešto drugo je u pitanju. Počelo je kao uobičajena vožnja gradom Beogradom, malo vamo, malo tamo, lepo veče, a kod francuske ambasade uđem u levo skretanje nešto oštrije, gume blago zaškripe, farovi osvetljavaju kolovoznu traku i deo trotoara... na trotoaru spodoba u crnom, okreće lice ka meni, kad ono Amfilohije! Dok sam razmišljao da li da ćušnem gada ili ne... prošao sam. Eto, to je to.

E, da, izbor tebe za patrijarha bi Srbiju postavio na noge, dugo već, bre, dubi na glavi :)

Predrag Azdejković Today at 4:51pm
Taj greh, što ga nisi zgazio, je neoprostiv!!!

2008-06-23T14:49:00.005+02:00

Sveti svinjski delovi

by Kiklop

sv. nogice
sv. glave
sv. rebra
sv. džigerica
sv. srce
sv. jezik
sv. bubreg

Mesara Plavi Dunav, Žarka Žrenjanina